Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

Pogledaj svoj dom anđele!

Još se vidi sneg tamo na planinama u pozadini Valjeva iako je več proleće. Put kojim prolazim več godinama je isti. Nije 4.Maj ali meni dolazi u sečanje srpski pilot Milenko Pavlović koji je 1999 godine u vreme NATO agresije na našu zemlju ušao svojim Mig-29 u okršaj sa 16 neprijateljskih aviona.

　***

U Japanu ovih se dana slavi jedan od največih praznika, koji je posvečen trešnjevom cvetu i oni ga zovu Sakura. Umesto vremenske prognoze mediji svakodnevno obaveštavaju ljude po celom Japanu gde i kada počinje, da cveta trešnjev cvet i prate ga svakodnevno sve do njegovog kraja.

Trešnjev cvet i filozofija "mono no aware" tako sjedinjuju več vekovima japansku dušu i drže je u iščekivanju lepote i prolaznosti koju su uvek povezivali sa "Sakurom", čak su i piloti samoubice zvani kamikaze na svojim avionima crtali trešnjev cvet, koji je trebao, da simboliše njihov poklon života nečem najlepšem a to je svome Caru i slobodi svoga naroda .

U Srbiji ima puno stabala od šljiva, one se češto čine na nekim poljanama oronule i stare ali poneki put takvo drveće može istrajati još mnogo godina bez obzira na vanjski izgled a kada ga neka oluja tako oslabljenog polomi čovek se iznenadi kako je to drvo izdržalo toliko vremena kada je iznutra bilo več potpuno prazno i skoro trulo. Od vajkada su ljudi u Srbiji pravili od šljiva piće koje je lečilo najteže bolesti i izmirivalo teške nesuglasice. Ako bi Srbi imali praznik nekog cveta mislim, da bi to bio cvet šljive, koji je ovih dana baš tako počeo, da cveta.

Valjevo je poseban grad u Srbiji, on svojim gostoprimstvom, svojom istinom i dobrotom još uvek prkosi urbanim aždajama koje takve osobine u ljudima uništavaju.

U jednoj sam kuči jednog starog dede i bake na periferiji Valjeva.Pijem kafu te čekam krofne koje se peku na šporetu. Drva pucketaju i miris kafe se komeša sa mirisom svežih domačih krofni.U prostoriji ima puno obešenih slika svetaca, u kuči sam vernih i dobrih ljudi.Ja sam u njihovom malenom toplom domu po prvi puta. Baka mi daje domača jaja i sira te veli; Dobar si ti čovek , kada dolaziš iz Beograda, da vidiš potopljenu crkvu. dok ja čutim i mislim: Nije to dobrota več moj greh. Iz susedne sobe vide se sirevi i sprave za pravljenje sira. Sve je u toj kuči tako skučeno i ujedno tako prijatno. Baka i deda žive sami ali u slozi sa svojim susedima, sa kojima žive kao jedna velika obitelj. Njihova je kuča u ravninskom delu i biče tek 100 metara udaljena od jezera.I do sada oni su morali da lože vatru svaki dan da proteruju vlažan vazduh iz kuće , kako če biti u budučnosti kada če jezero, da potpuno promeni način života u ovom kraju ne smem ni da pomislim.

Produžujem dalje na svom putu prema Valjevskoj Graćanici te susrečem različite ljude.

Slušam priče o monahu Antoniju, koji je otišao u Beograd, da otvori oči narodu, iako razmonašen on u tim ljudima pobuđuje lik prosvetitelja i dobrotvora, slušam drugačije priče o Artemiju, Nikolaju...

Jedan od mlađih ljudi veoma ortodoksnih načela govori svoju misao koja oštra kao nož secka sadašnjost naše zemlje: "Srbija nema političara koji bi poveli narod pravoslavnome krstu, to su sve masoni, mi čekamo dolazak ruskog Cara, naš je narod bolestan i omađijan, društvo iskvareno i trulo..."

Govorio je taj mladi čovek i o Aleksandru Nevskom, pomenuo neke njegove izreke završavajuči, da je potop hrama ujedno potop naše duše...

Vidim on ne veruju ni u politiku ni u ljude ni u Srbiju ni u mene ali veruje u budučnost, da če doči vreme koje če kazniti nas koji smo dozvolili takav zločin.

Nemam reči kojima bi odgovorio tek kroz misao mi prolazi put kojeg sam taj dan prošao. Veliki Nasip, delo čoveka izgledalo je stvarno grandiozno, svojom je veličinom bio tako velik, da je crkva Svetog Mihajla na vrhu brane izgledala tako sičušna i tako mala u mojim mislima, tako odjednom udaljena i nedostižna.

Na vrhu brane ceo je taj projekat delovao kao neka velika aždaja, koja če uništiti sve da održi svoje postojanje.Hram i ja kao i hiljade ljudi oko tog čudovišta , kojeg je stvorio čovek bili smo tako mali i beznačajni.

Setim se priča ljudi iz Krasnoyarska u centralnoj Sibiriji, velikog grada pored reke Yenisej.Odkada su pre nekoliko decenija podigli veliku branu kažu, da se sve promenulo na gore. Vreme više nije tako radostno kao pre več tužno puno vlage, magle, kiše...kažu i ljudi su se od tada promenuli, postali drugčiji, lošiji, uvučeniji u sebe...sve to od podizanja brane.Njihov največi književnik Viktor Astafyev za vreme svog života taj je projekat primio kao veliki greh društva i do kraja života nije mogao da podnese poraz kojeg su oni doživeli u sukobu sa progresom, koji je tražio ne samo žrtvu prirode več i čoveka,njegove vere i njegove duhovne srži. Sa potopljenim dolinama,selima i drvenim crkvama ljudi su izgubili svoje duše a vernici svoju veru. Danas to neki priznaju, tužno priznaju tek sa nekoliko reči, kako to obično biva.

.

Drum koji vodi ka potopljenom Valjevskom hramu ide u polukrugu, zaobilazi jezero koje se sve više širi i oduzima lokalnom stanovništvu ogroman deo obradivih zemljišta., vidim nekoliko ljudi ispred neke kuće te srpsku zastavu, pokazuju mi uzani zemljani put pored kuče koja vodi prema crkvi.Pored nekoliko zapuštenih kuća prolazim u potpunoj tišini, nema ni laježa psa ni nekih tragova ljudskih reči tek utabani poljski put, koji vodi nizbrdo.

Pojavljuje se prizor potopljenog hrama čija se jedino kupola još izmiče potapanju. Odsev te kupole pokazuje svoju sliku na mirnoj vodi jezera. Društvo joj prave još dve zimzelene jele i vrhovi dviju velikih orasa. Put me vodi nizbrdo pored nekih šljiva. Zastajem iza grana na kojima su počeli, da se otvaraju prvi prolećni cvetovi.To je pomislim poslednji puta, da ih blagoslovi crkva koja je sve do nedavna bila sakrivena od tih istih brežuljaka na kojima zapadnim stranama se nalazilo nekoliko desetina šljiva. Ono što je crkvi vekovima pružalo zaštitu ( brežuljci) čovek je u svojoj naduvenoj halapljivosti upotrebio za njen kraj, kako samog hrama tako i celog ovog kraja.

Cvet šljive i zvuk pčele pružao mi je melanholiju prirode nad zločinom čoveka.Stanem iza drveta i gledam kroz cvetove kupolu, sve je tiho i spokojno.Razmišljam o onome što mi govori potopljeni hram i njegove su reči veoma potresne ali u isto vreme i odmerene te tihe, poput Hristove tihe smrti. Do mojih misli dopire refren svima nama poznate pesme:

Put koji je nekada vodio ka crkvi završava se u vodi, potopljen je,ne samo put i hram već sa njime i naš put do Boga.Put sa istočne strane dobro je vidljiv i on završava u vodi jezera pružajuči sliku svog drugog puta iscrtanog na površini vode prema podzemnom svetu, kao da je sam put sa juga na spoju vode sa zemljom skrenuo ka severu u podzemni svet smrti darujuči podzemnim bogovima našu svetinju.

Neka ptica sleće na vodu i prekida tišinu izgubljenog sveta.

Dali crkva prestaje da bude blagoslovena tada kada je poplavi voda upita me mala devojčica. Pogledam je i odvratim: Svetlana, nikada crkva koja je blagoslovena ne može to prestati da bude ako postoji i jedan jedini vernik, koji zna da je na određenoj zemlji postojala crkva, ona može da se sruši, da se zapali, da se uništi, poplavi...ali nikada ono mesto dok ima sečanja u jednom jedinom čoveku to ne prestaje da bude.

Zamislim se i promatram taj potresan prizor gde se čoveku čini da ispred sebe gleda nešto živo i božansko kako umire ispred njega i u njemu.

Vozim se putem nazad u Beograd, uz puteve gledam isključivo lice čoveka koji je danas na vlasti. Sa velikih bilborda on mi obečava bolju budučnost no ja mu ne verujem. Zašto stavljati demokratiju ispred svoje slobode?

Ova vlast teško je ponizila pravoslavlje, još više dušu srpskog čoveka kada se usudila da potapanje hrama učini neposredno pre izbora.Kao da hoće da dokaže i sebi i drugima da može pobediti i sa takvim skrvnarenjem relikvija.

I da pobedi ?!? Puno je ljudi koji još i danas smatraju da je Srbija na pravom putu ali jeli to istina? 27 Marta 2016 godine, dakle baš u vreme kada je monah Antonije iz Valjeva otišao u Beograd da traži pomoč od naroda protiv potapanja hrama mi smo se podsečali istorijskog momenta,kada su se ulicama Beograda prolamale parole : Bolje rat nego pakt i Bolje grob nego rob! Ako je Čerčil tada izjavio, da smo pronašli put do svoje duše onda je danas taj put daleko, daleko od nas.

Potapanje hrama je zato tek sinonim onoga što sledi a to je potapanje naše duše.