Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

Dakle srpski vojnici su vec bili tamo gde je trebalo, da budu ali se posle ispostavilo da su neki politicki pritisci sa strane  bili toliko veliki, da se nije isplatilo ocuvati zadatu vojnicku rec. Nisam upoznat sa pojedinostima ali je u takvim okolnostima trebao najvisi cin prisutne srpske vojske da u tom primeru podnese ostavku. Time bi bila bar donekle ispravljena velika sramota zadata  srpskoj vojsci, koja je dosla na »megdan«  Slovenskog bratstva, kako se ispostavilo samo zato da pobegne. No nista se nije dogodilo zbog takve politicke odluke, ocito ni srpski oficiri nisu vise ono sto su nekada bili. Ali se zato vec danas sa strane EU stavlja Srbiji na znanje, da se ocekuju i ekonomske sankcije Belorusiji sa nase strane, pa nesto kasnije s obzirom na spor oko Navalnija i Rusiji. Zapadni svet ima u sadasnjem trenutku potpuno pravo: »Ako nisi sa nama, protiv nas si«.   

Neko bi rekao; tako ili onako plovimo ovim vremenskim brodom prema sutonu pa sto da se bas mi ispred svih podignemo iznad sivila horizonta, da umremo prvi. Voleli bi naravno danas dosta vise  Sokrata, da to nije ucinio sa njegovim vlastitim zivotom.

Imati danas ceo politicki vrh koji odlucuje o buducnosti drzave uz precutnu podrsku opozicije znak je, da smo usli u poslednji deveti krug đavoljeg sveta u kojem nece vise biti mesta idealizmu, humanosti, sentimentalnosti ili žrtvi. To je znak, da i ja pripadam mrtvom svetu, gde žtrva ne postoji.

Jeste pravilno ste procitali: »ŽRTVI«.

To sto nam se sada događa tek je prirodni put sutona nase nekada tako opevane nacije. Bez obzira na politicko ili versko opredeljenje mi smo svesno taj put izabrali sa svim onim svinjarijama, koje su pratile mnogobrojna  izrucenja patriota, rodoljuba stranim sudovima, kojima je jedini cilj bio unistiti svest Srba, da u njihovim venama tece krv pravde i ponosa.

Predsednici drzava, politickih partija,  generali te svi oni nepodobni za novi svetski poredak od 1999 godine bez srama, stida, osecaja gresnosti predavali su se sa nase strane sudu, da se svetu pokaze nase drugo lice, novo lice izdajica, probisveta i degenerika

Taj je put svake godine bio sve oddaniji i sve brojniji, dok se konacno nije stvorio uslov, da na celo drzave velikom vecinom postavismo izdajnika, probisveta, ludaka. Drzava kao i narod postali su mesina pokvarenog maslinovg ulja. Janusovo lice vlasti konacno je poprimilo pravi oblik  a da se u narodu nije pomerio ni jedan, najmanji deo bune protiv svesrpskog izdajstva svega sto je bilo nekada sveto a da je to sa Vašingtonskim sporazum prestalo da bude.

»Žrtva« je  naprosto za srpski narod postala previse udaljena, previse duboka, previse…bizarna. Podsecanje na dvadeseto stolece sa epopejama velikih ratova nasih predaka, kada su mogli, da su hteli, da spoje Jadran sa Crnim morem, da pokore Bec, da zauzmu Trst… bila je previse krvava, sa puno ŽRTAVA, gde se miris krvi, baruta i smrti komesao sa svetinjama malog ali posebnog slovenskog naroda.

Slovenski marš  Petra Iljiča Čajkovskog  bio je poklon srpskom narodu i njegovoj celicnoj ustrajnosti pratiti put slobode i pravde do kraja svog postojanja i preko njega. Albanska golgota  te proboj Solunskog fronta, odbacivanje trojnog pakta te prvi ustanak jednog naroda u svetu  protiv nacizma, zversko streljanje đaka i njihovih učitelja sa strane Nemaca potvrdio je post humno »žrtvu« Čajkovskog, koji je svega za pet dana napisao kompoziciju, da bi je uznesen srpsko-ruskim patriotizmom i žudnjom za slobodom i pravdom sam dirigirao na premijeri u Moskvi.

 Taj put sve do svrgavanja poslednjeg srpskog vožda nije bio napušten. »Rado ide Srbin u vojnike«  prolamalo se uvek nanovo, bez obzira na žrtve, bez obzira na krv, patnju i smrt. Srbin je više iznad svega pa i svog vlastitog života cenio slobodu i pravdu, ponos i žrtvu.

Na nasu nesrecu pocetak treceg milenijuma bio je za nas presudan, posto se od tada svake godine od takvog marša slobode i ponosa udaljavamo sve vise, toliko daleklo, da se danas jedva prepoznaju odlike hrabrog , ratnickog i slobodarskog naroda.

 Slovenski mars je, kako izgleda  za nas postao vremenom proklet, suvise tezak, suvise udaljen. Vise volimo »da jedemo snicle i pijemo pivo«, da trazimo leba preko pogace u zapadnim zemaljima peglajuci pantalone beckoj gospodi, dok sa druge strane svojim Istocnim prijateljima  pokusavamo, da utrapimo pokvarene jabuke iz Poljske te smrdljivo »austrijsko« meso iz Srbije i sve to u nase ime. Kakav prostakluk!

Pokusavamo, da se izvinemo za Srebrenicu, to isto radimo sa Krajinom, Crnom Gorom, Makedonijom, Kosovom. Verovatno bi morali, da se pripremimo za izvinjenje Sanđaku i Vojvodini.

Sada zapravo vise ne koracamo Slovenskim marsem vec janicarskim. I svi cutimo te jedemo becke snicle i pijemo nemacko pivo, dok veliki grad Beograd, kao kurva cuti na sva ponizenja, kojima smo izlozeni bas ovim danima, prokletim danima bolne samospoznaje.

Zvukovi truba, gusala, frule… zanemeli su shvatajuci anemicnost sadasnjeg srpskog drustva, koji je na ivici »prokletija« posle kojih nece vise biti uzlaznog puta, tek put u ambis sa puno vise žrtava, koje ce nam ovog puta poslati Bogovi na ime i slovo onog sto napustismo , urezanih reci u sveti stub svete zemlje, koje se odrekosmo. Dedovina, nas duh i nase reci iz kojih postadosmo stavljamo  tuđem narodu na poklon. Obecanoj zemlji okrecemo leđa, žrtvujući naš ponos, ime i zavet. I kod toga postajemo izdajnici svi po redu: od političara, oficira, profesora, doktora, do celog naroda. Ono sto je najveca vrednost naseg naroda: »naša otađbina i naša bol« ostavljamo bez borbe i bez žrtve.

Srpske pravoslavne crkve bez Kosova jednostavno vise nece biti. Ona ce se u duhu raspasti istog dana, kada izgubi zavet koji je ispisan na Kosovom polju. Da li ko to shvaca danas, da li itko razume spoj duhovnosti sa svetom zemljom, koju gubimo?

Ponovimo : najvrednije  napustamo bez borbe i bez »žrtve«, te mislimo da ce vreme izbrisati nasu sramotu, dok sve to radimo u ime nasih predaka. No nece biti tako, jer izdajstvo i kukavicluk uvek su prolazili gore od herojstva, ma kako to zvucalo nestvarno.

Ocito se sa nama desavaju nenormalne stvari, kada je i americki predsednik spoznao, da postajemo »bedan narod«, pa nas je tako sa pravom ponizio pred celim svetom, postupajuci sa nama kao sa »kurvom«. Nije strano, da se takva bruka bolno prenela na nase prijatelje, na jednu Ruskinju, koja je fotografijom kurve pokazala u sta se danas pretvorio neko na Balkanu.

I mi posle svega toga jos cutimo, uzivamo u rijaliti glupostima te sebe vec u ogledalu posmatramo kao zapadnu gospodu.  Za dolar vise poklanjamo svetu zemlju, stvaramo Veliku Albaniju, odricemo se Rusije i Kine te prihvatamo svet germanske »debeloguzate sprdnje« i engleskog puritanskog lopovluka sa nama. 

To da nema u pregovarackim redovima nijednog pojedinca, koji bi otvoreno i glasno rekao: »Izdaja«, to da takvih ocito nema ni u vojsci, kako izgleda cak ni u opoziciji nenormalan je zakljucak zbog kojeg sam ja u ovom  pismu toliko prost, nekulturan i primitivan.

Naprosto ja govorim o primitivizmu, nekulturi i izdajstvu. Zar mogu kod toga da budem uctiv, kada u nama umire Slovenski marš, žrtva i ponos.

Zar neko može sa sramnom istorijom imati pravo na naciju? Ne može. Za sve što je Sveto potrebna je žrtva, što je Svetije , to je žrtva veća. Takav je bio svet odvajkada. Amin.  

Sećam se jedne noći, kada su iznad moje glave leteli bombarderi zapadne alianse gromoglasnog zvuka. Buka bombordera bila je jeziva uz pomisao, da u sebi nose radioaktivne bombe. Oni nisu mogli da budu zvuk demokratije kada se iza njih sakrivao tamni nehumani pogled mržnje. Sećam se ljudi, običnih ljudi, koji su u tom zvuku nalazili radost i sreću, toliko veliku, da je u nekom trenutku ona čak prevazilazila nesreću onih koji su ostali bez svojih domova, bez svojih najbližih, bez svoje zemlje..

Sećam se tišine oko mene, kada se negde ne tako daleko u jednom gradu, koji je nekada bio glavni grad Jugoslavije običan narod uputio na mostove, da svojim telima brani mostove. Da svojim stavom pokaže kolektivnu svest, celome svetu, da se probudi ona pravda iz duše naroda, koja je u Prvom svetskom ratu prošla Golgotu i kao prva otišla na put kaldrme prema logoru zveri uz parolu: "Bolje rat nego pakt".

Sećam se trenutka, kada je Beograd bio ukleti grad u kojeg nije hteo, da uđe niko, jer niko nije mislio, da taj grad pod takvom "diktaturom" ima budućnost.  I tada, kao i 1941 godine narod je ponovno izabrao...rat, jer pravda i sloboda trebala je da bude iznad svega.

Sećam se jednog jedinog predsednika države, koji je rizikovao svoj život dolazeći u Beograd, tada ukleti grad, njegovog susreta sa predsednikom napuštene države. Sećam se dugačkog mantila, njegovog zagrljaja koji je bio upućen celom srpskom narodu, sećam se njegovog lica na kome se osetila srdžba i bol nad sudbinom nepostojećih horizonata. 

Dvadeset godina je prošlo od tog trenutka. Ja tog čoveka nisam zaboravio. Da li sam zato pas, izrod ili "onaj koji ne treba više da se pominje", nije mi bitno. Nije prvi put. To su vikali i za Gadafija, Čaveza, Kastra, to danas viću i za Trumpa. Manjina protiv velike većine. Demonstranti u Minsku nose crveno bele zastave beloruskih kvislinga, koje je priznao nacizam. Kako mogu ja potomak rodbine, koja je završila u koncentracionim logorima skupa sa Jevrejima biti sa tim demonstrantima?  Zašto predsednica Nemačke viće: "Naše srce kuca za demonstrante u Belorusiji", kada oni nose sramnu zastavu? 

No i bez toga, neki se ljudi promene a neki u duši ostaju isti. Predsednik o kome govorimo u velikoj je manjini, gotovo tako velikoj, kao što smo bili mi 1999 godine. Umesto, da mu uzvratimo put u njemu najtežim trenucima, mi se ipak opredeljujemo za demonstrante, protiv njega. Napuštamo čoveka, koji se u dvadeset godina nije uopšte promenio. Ah, kamo li sreće, da se promenio. i da nam to bude uteha....sramne odluke, bez časti, morala i hrišćanske ljubavi.

Zato bi ja sutra, da mogu zapalio sveću u Beogradu, pored spomenika Nikolaju Drugom, dok bi uz nju stavio pomen kome je to upućeno. Našem prijatelju, vratio bi stisak ruke i zagrljaj, uzvratio bi njegovoj poseti posle dvadeset godina i našao se pored njega kao što se on našao pored nas. Jedini od svih. Ali to ne mogu. Zato ako kojim slućajem prođete tim delom grada, pogledajte podno spomen obeležja, možda će vam se ućiniti, da tamo stvarno gori sveća, koja plamti i nosu tračak  naše zahvalnosti trenutku iz daleke 1999 godine.

Znam da će mnogi reči: "pas, izrod, ime koje ne treba više da se pominje, no zar mislite, da me to vređa?

Ne vređa me, tek jača, da iz svoje misli izbacim na kraju jedan pasus, koju će većina ja mislim ipak prihvatiti: " батька  мы с тобой ".

Gde su ove godine laste? Svi govore o virusu, onom crncu, koji nije mogao da diše zbog piletine iz McDonalda i germanskom padu gde se Nemci ne mogu setiti gde su to zaboravili na brzinu kada su Kinezi i Amerikanci toliko ispred njih. 

Tu je i banalna Crna Gora, sjebana Makedonija i odi mi dođi mi Bosna, da o Sloveniji ne pričam, kao jedinoj svetloj tacki kada se opet setila da postoji i Orban. Jednu drzavu nisam ni pomenuo,  kada i nije vise drzava.

Gde su ove godine laste pitam vas? Neki kazu da su nestale u oluju tamo negde na pocetku Balkana, nisu ih gađali emigranti a ni nemacke banke, nema potrebe za to, Grcku su sjebali bas kao i Makedoniju. Niju cudo da su im onda dozvolili da se dogovore oko imena drzava. Tako ili onako trebalo bi vec da dođe onih nekoliko milijona iz Turske "zelembaca", pa da naprave "new order" ovde na Balkanu.

Mislite da je meni do lasta? Nije! Pored podmetnutih pozara u Australiji i Amazoniji, unetog virusa iza kojeg ide digitalizacija i vakcinacija .ebe se meni za onog crnca koji nije mogao da dise. Hiljade ih cajkani ubijaju svake godine vec nekoliko stoleca pa nikome nista. Ubili su i Martina Luthera Kinga u vreme kada je Kenedy natezao Merlyin pa niko nista da prozbori.

Zena Obame tako ili onako kao crnka postala je svojom knjigom milijoner i to u vreme Trumpa, a sada kao Trump rasist, šovinist, diktator...

Sve laz osim poslednjeg, mozda covek zato tako voli Rusiju i Kinu, ako nam Vucic pobedi mozda ce i Srbiju zavoleti...

No salu na stranu nadam se da ce pobediti, a pismo podrske Carlo Maria Vigana , italijana govori stvarno o tome da je Amerika i sa njome svi mi u gadnom trenutku, gde nam ni sam Bog izgleda ne moze vise pomoci. 

Izgubljen u tebi... da jedna zena, tako odbojnog lica i jos odbojnijega tela stvori jedan od najvecih hitova koji joj je svakako vrhunac muzicke kariere poneki put coveka natera, da pomisli koliko glupih momenata, izdrogiranih noci, kretenskih reci, izgubljenih pogleda i talozenja misli u jednom duhu treba proci, da se stvori rimejk delo zivota.

Dali je to tesko? Kako uzmete... ako mislite, da je izmedju sedam milijardi ljudi, lako doci do rezultata da vas po jednom jedinom proizvodu vaseg zivota pa makar za tren upozna ceo svet i da time prodjete u krug nekoliko stotina umetnika, zar ne... jer nema ih nekoliko hiljada onda pokusajte.

Musko lice, musko telo, italijansko prezime... a nista od senzibiliteta latino lepotica, kada je gledate kako ide cini vam se cak i slicna nasoj aktuelnoj premierki tek da je taj prvi utisak necu reci pogresan vec nepotpun jer ta devojka koja je u americi gurala servis kolica po Holivudskim svinjcima svoju ulogu svetske medijske zvezde, taj zanat za pet minuta slave dostigla je kud i kamo tezim putem negoli nasa svega puna i svega dokapijana premierka.

Laura Pergolizzi puno je reci dala drugim pevacima, mozda joj je zbog toga sudbnina dala blagoslov sa jednom od svojih pesama otici u zvezde, gde se tako tesko dolazi a tako lako silazi. Pesma " Lost on you " nije tek pesma o izgubljenosti coveka u coveku, vec cak i vise izgubljenosti coveka u zivotu, poslu, fakultetu, idealima, Bogu...

Lost on you u izvedbi francuskog vokala Sarah ili kazakstanskog remiksa sa veoma lepom pevacicom ali dosta slabijim vokalom bas govori o tome ... no ipak original je najbolji jer u onom promuklom glasu punom razocarenja, depresije, izgubljenosti razaznaje se njen vlastiti put koji je ne vodi ka Nebu, jer ona ne zna ni poznaje tog puta vec ka prljavoj i teskoj zemlji. Zato i jesu umetnute reci kojima se obraca Hristu ali ona ne zna vise tog puta, taj put postoji tek u casi, dve... do sledeceg jutra... doduse kao i velika vecina zemaljskih dusa izgubljenih u megalopolisama danasnjice.

....All I ever wanted was you
I'll never get to heaven 'cause I don't know how
Let's raise a glass or two....

Knockin' On Heaven's Door and say to America Good bye my illusion, good bye my dreams in the land of misery, tragedy and pain...

Pre 11. godina hteo sam, da posetim  mali grad koji se nalazio u saveznoj drzavi Indiana imena Gary povodom 100. godisnjice njegovog osnivanja. To nije drevni grad, na obalama velikih jezera verovatno je pre toga sluzio Indijancima, da zive svojim nomadskim zivotom.

Jedan od pionira, koji su svesno ili ne svesno prekinuli taj svet indijanskog suzivota sa prirodom bio je i moj deda, kome su na ulasku u Novu zemlju ostavili prezime ali mu zato promenuli ime u George. On je sa ostalim graditeljima podizao tada taj grad, koji je postao najveci grad celika u Americi sa ogromnim pecima u kojima se topilo zelezo i doprinosilo industrijskoj renesansi cele zemlje.  

Tada (2007) ipak nisam otisao na proslavu sto godisnjice jer taj je grad tada bio naseljen sa preko devedeset odsto crnaca i najvisom stopom ubojstava u americi. Svaki je dan tamo neko poginuo, tako ili onako. Belac kao ja tamo je imao vrednost zivota, koji se racunao u centima a ne dolarima. Iako sam simbolicno taj grad osecao kao deo mene samog, kao deo 12. godina dugog zivota u tom gradu mog dede ja sam sa njime mogao ziveti tek u proslosti. Osecao sam, da se taj grad toliko promenuo u svojoj cudi, da bi me on iz pakosti ako bi saznao razlog mog dolaska ubio za deset centi. Nisam otisao u taj grad i ako podjem putem "road 66" tesko cu se odluciti da ga posetim, jer danas on je u svojoj dusi zapravo mrtav grad, pa tako i same web stranice govore o tome kao npr.: "Originally a thriving steel town and home to the Jackson Five, the city of Gary, Indiana now lies in ruins..." .... da kako neki zivoti mogu biti kratki, ne mislim tu na coveka, zivotinju, biljku, mislim tu i na gradove, drzave, narode...

Ali Gary Indiana bio je model nove ere, koji je unistavao sve u coveku, pa i samu veru u Boga sa stotinama hiljada unistenih zivota svojih gradjana, koji su svakodnevno radili izmedju velikih industrijskih plamena, gutajuci zeleznu prasinu, gledajuci i osecajuci uzarenu lavu topljenog zeleza, vremenom su se njegovi stanovnici poceli boriti sa tim gradom za obstanak no nije bilo mogucnosti pobediti zlo koje je u tom gradu izgleda bilo zasadjeno vec na pocetku, doduse ne sa strane pionira, koji su izgradili tu celicnu azdaju, koja je topila u svojim pecima prirodu  vec sa strane onih koji su doneli takvu odluku a da nisu imali nikakvog blagonaklonog znaka poput onog, kojeg je ruski car dobio sa strane Neba za podizanje Sankt Petresburgha.

Zato ako danas cujem pesmu Bob Dylana; Knockin on the heaven door, ja se podsetim na taj grad, prokleti grad, koji je u svega jednom covekovom veku bio stvoren i unisten u svojoj strasnoj autodestrukciji. Ljudi koji su izgradili taj grad i njihovi potomci danas ostaju bez svog grada, doduse u vreme megalopolisa medju prvima u svetu ali ipak ostaju bez svog grada. Jedan od njih osecam u sebi prokletstvom tog grada postao sam i ja. Zamislite kako je izgubiti jedan ceo grad, tesko mozete shvatiti, nije to isto kao gubitak sela ili jedne kuce na planinskim obroncima... ili jeste? 

Na izlazu onog granicnog prelaza koji ide putem "bratstva i jedinstva" koji se danas proteze auto putem sve tamo do Barcelone nema vec neko vreme zatvorene granice, sve ide formalnom bezizrazajnom brzinom gde se iskazuje tuzna istina, da je u Beogradu vec neko vreme moguce dobiti sve ono sto se moze dobiti u Parisu, Rimu, Berlinu ili Londonu ali i "vice versa".

Francuska danas nema vise sarma, jevreji se sa strane nemaca razotkrivaju u svojim mahinacijama dok veci deo predgrađa nema ni subkulture ni kulture vec stihijsku anarhiju, koja Bliski istok uvlaci u petu republiku izgubljenih ideala revolucije 1789 godine.

Italija vise ne postoji, niste to znali?  Zaista tamo sve propada, strasno je promatrati silazak posle helenskog carstva i drugog rimskog carstva. Sever i jug na poslednjim izborima podelili su svoje glasove i razdelili zemlju na dva dela. Rim se brzo gasi u sebi samome mozda zapitkujuci sudbinu, gde je novi Cezar ili bar novi Neron, koji bi Milano kaznio za smelost preuzimanja gotovo svega osim istorije.

Spanija trazi neki novi gradjanski rat, mozda i ovoga puta tamo postoji neki novi Ernest Hemingway a mozda u Evropi postoje i danas idealisti poput oni koji su pre 80. godina odlazili na iberski poluotok braniti nesto sto su smatrali vrednijim od svojih zivota.

Engleska "inter linearis" svojim odlaskom ukazuje da joj je dosta diktata. Zaista tesko je englezima shvatiti da posle dva dobijena svetska rata opet imaju istog profesora, koji je vec uveliko pre godinu dana iskazivao da mu nije vise do edukacije vec vlasti nad skolarcem.

Dotle Carigrad uzima od svih ali slusa profesora, onog istog kojeg su slusali englezi nekoliko dekada. Doduse to njegovo ucenje nije javno, nije ni belezeno. Vreme jos nije doslo za to.

Kada sam se poslednji put vracao u Srbiju kroz onaj isti granicni prelaz kroz kojeg sam otisao u sterilnu Evropu jedna promena se ipak dogodila. 

Naime sa desne strane puta posle granicnog prelaza nekoliko je godina tamo bio neki veliki bilbord na kome se izpisivala rec : "Dobrodošli- welcome to Serbia" , koji me podsecao na pesmu Beogradskog sindikata. ali fotografija one devojcice bio je neponovljiv sa onim posebnim osmehom, nigde u svetu takvog osmeha nisam video.

Da moze biti osmeh devojcice takav, da me uvek podsecao na misao : " dobro dosao putnice u moju zemlju, namagarciti cemo te tako ili onako, to ti ne znas ali ja znam ".

Ta me mala devojcica svojim neiskrenim osmehom uvek terala na sarkazam, koju psovku u mojim mislima i poneki put i moj osmeh sa porukom: "Pa jebo te, koja je to budala takvu fotografiju postavila na ulazu u moju drzavu?".

Zaista nikada nisam na decjem licu video takav sarkazam, sarkazam koji se upio u njen osmeh ali meni je taj osmeh vremenom postao najlepsi jer ja sam ipak dolazio sa zapada gde sunce zalazi, za koje su stari egipcani govorili, da je "zemlja mrtvih dusa" . Kada sam to shvatio lepo je bilo videti taj sarkazam, jer ja pripadam istoku, to se mene nije ticalo...a za njih, one druge..upotrebio bi reci Momo Kapora:"da im je lepo tamo ne bi dolazili vamo.."

 Velika steta da te fotografije nema vise, ona je bila prava umetnost.

Na izlazu onog granicnog prelaza koji ide putem "bratstva i jedinstva" koji se danas proteze auto putem sve tamo do Barcelone nema vec neko vreme zatvorene granice, sve ide formalnom bezizrazajnom brzinom gde se iskazuje tuzna istina, da je u Beogradu vec neko vreme moguce dobiti sve ono sto se moze dobiti u Parisu, Rimu, Berlinu ili Londonu ali i "vice versa".

Francuska danas nema vise sarma, jevreji se sa strane nemaca razotkrivaju u svojim mahinacijama dok veci deo predgrađa nema ni subkulture ni kulture vec stihijsku anarhiju, koja Bliski istok uvlaci u petu republiku izgubljenih ideala revolucije 1789 godine.

Italija vise ne postoji, niste to znali?  Zaista tamo sve propada, strasno je promatrati silazak posle helenskog carstva i drugog rimskog carstva. Sever i jug na poslednjim izborima podelili su svoje glasove i razdelili zemlju na dva dela. Rim se brzo gasi u sebi samome mozda zapitkujuci sudbinu, gde je novi Cezar ili bar novi Neron, koji bi Milano kaznio za smelost preuzimanja gotovo svega osim istorije.

Spanija trazi neki novi gradjanski rat, mozda i ovoga puta tamo postoji neki novi Ernest Hemingway a mozda u Evropi postoje i danas idealisti poput oni koji su pre 80. godina odlazili na iberski poluotok braniti nesto sto su smatrali vrednijim od svojih zivota.

Engleska "inter linearis" svojim odlaskom ukazuje da joj je dosta diktata. Zaista tesko je englezima shvatiti da posle dva dobijena svetska rata opet imaju istog profesora, koji je vec uveliko pre godinu dana iskazivao da mu nije vise do edukacije vec vlasti nad skolarcem.

Dotle Carigrad uzima od svih ali slusa profesora, onog istog kojeg su slusali englezi nekoliko dekada. Doduse to njegovo ucenje nije javno, nije ni belezeno. Vreme jos nije doslo za to.

Kada sam se poslednji put vracao u Srbiju kroz onaj isti granicni prelaz kroz kojeg sam otisao u sterilnu Evropu jedna promena se ipak dogodila. 

Naime sa desne strane puta posle granicnog prelaza nekoliko je godina tamo bio neki veliki bilbord na kome se izpisivala rec : "Dobrodošli- welcome to Serbia" , koji me podsecao na pesmu Beogradskog sindikata. ali fotografija one devojcice bio je neponovljiv sa onim posebnim osmehom, nigde u svetu takvog osmeha nisam video.

Da moze biti osmeh devojcice takav, da me uvek podsecao na misao : " dobro dosao putnice u moju zemlju, namagarciti cemo te tako ili onako, to ti ne znas ali ja znam ".

Ta me mala devojcica svojim neiskrenim osmehom uvek terala na sarkazam, koju psovku u mojim mislima i poneki put i moj osmeh sa porukom: "Pa jebo te, koja je to budala takvu fotografiju postavila na ulazu u moju drzavu?".

Zaista nikada nisam na decjem licu video takav sarkazam, sarkazam koji se upio u njen osmeh ali meni je taj osmeh vremenom postao najlepsi jer ja sam ipak dolazio sa zapada gde sunce zalazi, za koje su stari egipcani govorili, da je "zemlja mrtvih dusa" . Kada sam to shvatio lepo je bilo videti taj sarkazam, jer ja pripadam istoku, to se mene nije ticalo...a za njih, one druge..upotrebio bi reci Momo Kapora:"da im je lepo tamo ne bi dolazili vamo.."

 Velika steta da te fotografije nema vise, ona je bila prava umetnost.

Zaista je svaki dan svedok hipokriziji savremenog sveta koji odlazi po putu bez povratka tesko shvatljivim konotacijama koje se cesto povezu u jedan kristalno cist odsjaj propasti covekovog dotrajalog i nepotpunog sveta.

Inicijativa koja se pojavila u Palama sa strane gradjana takav je primer koji prezentuje svet u kojem malu grupu bolesnika jedan deo "humanista"svesno manipulise u pravcu komercializacije njihove nesrece i to kojeg li paradoksa u ime velikih farmaceutskih magnata- korporacija koje svoje lekove skupo, preskupo plasiraju na trziste zato, da od bolesti zarade milijarde.

Drugo, jos vaznije pitanje u tom primeru jeste zlostavljanje i razgolicenje svetosti " krsne slave", koja se takvim zahtevima ubija u svojoj srzi jer govoriti o novcu, zaradi i plasiranju tog novca odredjenoj grupaciji ljudi veliko je zlo povezano sa potpunim nipodostavanjem nacela hriscanstva sto tek recito govori o unistenoj veri u svetost jevandjelija gde se bas takve razprave u osnovi odbacuju kao delo nedostojno vernika, nedostojno Hristove zrtve.

Krsna slava , dakle i do toga dodjosmo braco, da i nju ubacujemo u komercializaciju svega i svacega, posle komercializacije nase drzave, drustva , obitelji, pojedinca ... doslo vreme i do duhovne komercializacije...dali bi onda morali postaviti novo pitanje samima sebi, naime ko je donirao novac za takvu lepu "poslednju veceru" u Jeruzalemu i gde je on zapravo zavrsio, kada je Juda izdao Hrista?

Reziserka Arnea Arnold snimila je prosle godine film "American Honey" o danasnjoj generaciji mladih amerikanaca, koji su prepusteni anarhiji drustvenih veza.

To nije subkultura vec antagonizam prema svemu sto je odisalo simbolom hriscanskog modaliteta koji se isprva unistio izvana ( u odnosu na Indijance i crnce ) a potom iznutra ( porodica, individualac). Postmodernizam grobnica je tog pionirskog smaknuca coveka u sebi.

Kameleonski tip pojedinca, koji se lazima i dovitljivoscu probija prema vrhu socijalnog dna gde san postaje kuca sa malo sume ili mala barka na usamljenom moru iako i jedno i drugo jeste udaljeno poput Jupitera i nestvarno poput duge.

Neko cak nema vise ni snove, ne zna sta da radi sa zivotom, koji mu postaje suvisan. Alkohol, cigarete i droga jedini su put iz ludosti u koju taj mladi covek tone.

Zivot "per se" poput romana bit generacije"Lovac u zitu" D.Salingera juri svakim danom istu pesmu ne smogavsi snage pobediti i jedan svoj porok. Zivot postaje jednolican, trosan, uzaludan.

Film je olicenje dekadence ne samo ameriskog drustva vec i njegovog stvaralastva posto se film potpuno uprljao plagijatima, bezsadrzajnim dialozima, veoma losom glumom, licima glavnih glumaca, koji teze, da imitiraju za razred bolju glumu italijanskog filma : "Cesare deve morire" po kojem modelu se taj film zapravo i snimio.

Nista originalnog osim pojednostavljenog veoma povrsnog prikaza danasnje americke realnosti. Kritika tog filma neopravdano film ubraja u remek dela iako imamo posla sa trecerazednim filmom. Ocita je teznja da se i umetnost pokusa iz banalnosti preneti u majstorstvo poput medicine, sporta, politike, ekonomije...

Film " American Homey" nistavan je film posto on nema ni prikaza, ni pitanja a ni odgovora. Bavi se zenama koje vise nisu senzibilne, nisu u mogucnosti voditi drustvo, porodicu pa cak ni samu sebe. Sa tog stajalista reziserka je unistila suvremenu americku zenu, kojoj je oduzela "americko drzavljanjstvo" pa cak i pravo na ispovest. Ona ima pravo na život tek u mladosti i to ranoj mladosti, sve ostalo, detinjstvo te zivot posle 30 -te godine nistavno je.

Muskarci u njenom filmu nisu nista bolji, iako zacuda u njima ima vise humanosti, senzibiliteta i jos poslednjih tragova osecajnosti, koja se gubi u svakodnevici trazenja zene koja nije unistena.

Tako se dramaticno iskazuje sadasnjost apsurda u kome muskarci traze podrsku zena, koje su pak izgubljene ili zbog previse ili premalo novca.

Put sa "partera" ka "oltaru" kao u primeru Donalda Trumpa iskljucivo je put ka samounistenju. To ce Melania svakako, da dokaze, zapravo ona to i dokazuje.

No, da se povratimo filmu gde ostaju deca, stravicno glupa i ogranicena, debela, prljava, prepustena hrani iz kontejnera, tv ekranu i zivotu uzmedju cetiri zida.

Pitam se sta sada da radim, kada mi dolaze u goste ljudi iz Amerike, sa puno para, lepim odelima, finim recima kada sam sve to iz filma vec pre deset godina i sam doziveo na bespucima puteva od Toronta do Windsora.

Brantford gde je živeo i skandalozni Graham Bell pruzao mi je 2007 godine tezak zivot obicnog coveka te prikaz bas takvog zivota kakvog je Arnea Arnold snimila u filmu koji jeste primer Zapadnog raja.

Kratka vest o kojoj se govori vec nekoliko dana izgleda danas tako: 

"Some workers have been implanted with microchips that allow the companies that employ them to track their every move. Swedish company Epicenter will embed a chip into about 150 workers, so bosses can monitor toilet breaks and how long they work. The workers volunteered to have the microchip, which is about as big as a grain of rice, implanted for free."

Nisam nikada mislio o razliki izmedju germana i anglosaksonaca ali sam puno puto pronalazio slicne nehumanosti kroz njihov istorijski razvitak.

Socialna segregacija severno americkih indijanaca sa kojom sam se susreo pre 15 godina "vis a vi"  bila je veoma potresna. Tada mi je bilo jasno zasto je mogao neko, da napravi takav film kao sto je "Dances with the wolf" u kojem su uloge bile promenjene.

Dali mozete nekoga ubijati zato jer zna, da upravlja sa novcem bolje nego vi a da pri tome taj novac nikada nije trajno nicije vlasnistvo? Nemci su ubijali jevreje nemilosrdno pod izgovorom koji bi danas stari grcki narod mogao da upotrebi protiv njih samih u još gorem smislu.

Zasto naslednik Murata danas u Carigradu proziva evropske drzave fasistickim i nacistickim leglom samog Azazela?

Stvarno koga izabrati danas i koje je zlo vece to jest manje kada se cini da neko novo nalicje iskrsava u "kriku postmodernizma".

Dok je ceo svet desetlece protestirao protiv Monsanta u pozadini se razvijao gigant Bayera, dok se govorilo o ponovnoj zaveri jevreja, EU je postala taoc jedne arijske sile.

CERN koji je trebao da potvrdi postojanje antimaterije u zagrljaju je svicarsko francuskog zagrljaja pored ostalih 20 drzava, koje su aktivne u tom projektu. (Yugoslavija je istupila iz tog projekta 1961 godine) no ko u stvarnosti stoji iza tog projekta sa finansijama više je negoli providno ( nisu jevreji!)

Svedska istorijski "glumi" neutralnost ali je dobro poznato, da je njihova elita uvek bila uz germane, da ne pominjem Hitlerovih teza o arijevskoj istoriji. Danas su oni prvi uneli u zaposlenog mikro cip, obicnog zaposlenika, koji ne zna za devet majevskih stepena, ne zna sta znaci: "omnia mea mecum porto" niti zna da razmislja. To su "vulgarni" ljudi bez sadrzine a danas i bez intime. Kodni infantili koji su sebi dozvolili, da budu ponizeni i dok su gladiatori ulazeci u kolosej uzvikivali Caru: "Ave, Caesar, morituri te salutant" (oni koji umiru pozdravljaju te) dotle ovi danasnji gladiatori uzvikuju: "Oni koji rade pozdravljaju vas" sa mikrocipom, koji simbolise odanost radnika digitaliziranoj firmi. Dotle Nemacka gradeci iskustva iz dva svetska rata u pozadini tiho i necujno priprema "blietzkrig". 

Engleska odlazi, Holandija je na ivici, kao i Francuska dok D.Trump prvi puta posle 1945 godine iz Bele kuce porucuje Nemackoj,da je zarobila celu Evropu u svojim kandzama...

Dotle Kina i Indija dolaze. Kako je smesno mala Nemacka u usporedbi sa Kinom, narocito ako joj se oduzme Evropa ali u isti mah kako je ona opasna po stari kontinent sa svojim ekonomskim, tehnoloskim i sada cini se sociolosko regulisanim diktatom?

No ja necu njima nikada uzvikivati:  "Ave, Caesar, morituri te salutant"... 

Projekat Buzludza u danasnjem vremenu nema podrsku medju ljudima jer se on vraca vremenu, kojeg veci deo danasnje prozapadne populacije kako na Zapadu tako i na Istoku Evrope odbacuje i nipodostava.

Neki iz ideoloskih, neki iz religioznih a neki iz nekih drugih licnih razloga. Ipak planina Buzludza jos uvek na svome krovu nosi najveci monument posvecen ijednoj ideologiji celog evropskog predela .

Na 1441 metra visokoj planini bugarski je duh slovansko trakijskog socializma 80-tih godina proslog stoleca u vreme kada je crvena revolucija proizisla iz oktobarske revolucije 1917 godine pocela da silazi sa istorijske pozornice postavila najveci pomen socializmu i komunizmu u svetu bacajuci poslednji duhovni uzlet na padine srednjebugarske 1441 metra visoke Buzludze. Veliki projekat koji je bio dovršen ipak nije imao mogucnosti da prezivi veliki udar Holivudskog zapadnog sveta, koji je unistio kako socializam tako i sve one spone koje su obican narod vezivale na parole velikih trazenja i htijenja.

Jos godinu dana i svet ce pocastiti 100 godisnjicu ideologije koja je pala u svim predelima sveta osim u Severnoj Koreji.

U celoj Evropi ostao je tek jedan spomenik posvecen komunizmu za kojeg bi pokojni Stevo Zigon rekao, da je olicenje duhovnog pada coveka danasnjice.

Buzludza svojim unistenim zdanjem, tek vidljivom crvenom petokrakom i devastiranom napustenom ideologijom simbolicki stoji ispred nasih oci brojeci svoje poslednje godine zivota.

Zasto bugarska mladez dolazi na taj umirajuci predeo, zasto se oni fotografisu pored umirajuceg kolosa, zasto oni gledaju u to obelezje sa setom kada oni nisu tada ni bili rodjeni?

Severna Koreja je za jugozapadnu Evropu izabrala Bugarsku za svoju ambasadu, tek kada sam bio tamo u sredisnjem delu te drzave pre neki dan i video desetine mladih ljudi, kako dolaze na taj predeo planine Buzludza shvatio sam zasto su to oni ucinili.

Medjunarodni projekat "Buzludza" koji pokusava, da spasi kolos pokusaj je malog dela mladih umetnika, idealista, zanesenjaka, koji nema mogucnosti na uspeh.

Ja sam pre nekoliko godina prosao unutrasnjom devastiranom ( danas zatvorenom) prostorijom. Kako tada tako i danas osecalo se, da su zidovi sa simbolima i parolama mrtvi, bez zivota poput francuskih crkvi .

Bulgarsko vino odlicno je, u podnozju planine Buzludza nalazi se u selu Šipka veoma lepa ruska pravoslavna crkva, bas u vreme moje posete bilo je tamo i oko 50.Grka sa svojim popom, koji je odpevao svojim veoma lepim glasom neku od poboznih pesama u tom sakralnom objektu, dok je tamosnji pop sa odusevljenjem promatrao punu crkvu sakrivenu medju borovom sumom.

Jesen je najlepsi deo godine uistinu...

Velike su razlike između ljudi u staroj Evropi, koja se velikim delom urušava u svoju sve više praznu školjku, koja otvorena traži od vremena, da spere još ono nekoliko tragova života naroda koji su i ne tako davno doživljavali svoju apoteozu.

Da je svet u istom vrtlogu kao Evropa teško je prihvatiti ali je očito taj istorijski momenat danas prisutan u svim predelima sveta bez obzira na rasu,religiju ili ideologiju.

Francuska kao država nacije, koja je prva u zapadni krst zabila eksere francuske revolucije "egalite, liberte, fraternite" , koja je Napoleonom ponela neki samosvoj Evropi strani miris lavande, koja se još pre tih pomaka toliko usudila da u južnom francuskom gradu imena Avignon sagradi i smesti pored reke Ren drugi Božji grad koji je bacao zemaljski prah na cipele Rimskog Vatikana danas je primer izumiranja nekada velikog i posebnog naroda velikih pisaca, filozofa,umetnika.

O veličini i lepoti pređenog puta ostao nam je tek francuski jezik, po mnogima jedan od najlepših jezika svetske riznice,kojim se svojevremeno tako bahato i uzvišeno služila i aristokracija Ruskog dvora.

No danas u tom je narodu vera več izgubljena, Pariz nije ono što je nekada bio kao što ni francuski šampanjac ili hleb nije više nešto posebnog , nešto francuskog.

Šansone su danas postale plagiat velikih i nedostižnih originala, Marseljeza u putničkom jevrejskom karavanu izgubljena melodija, koliko je bilo poziva ne tako dalekih koji su danas zamrli u tom izgubljenom i umornom narodu.

Niko više ne viče : " J acusse " ili ne priznaje "les Miserables", niko više ne razume zašto su oni hteli svog Papu, svog direktnog naslednika Sv.Pavla ili šta su oni radili u Africi, Americi, Aziji...zašto su njihovi vojnici svojevremeno izabrali "poslednjeg japanskog šoguna" i povukli se njime iz Tokija u Hakodate,da tamo skupa sa poslednjim samurajima sahrane veliki i u malo naroda dostižan ideal hrabrosti i plemenitosti.

Kako je ginula njihova vera u Boga u njima se gubio i ratnički duh a sa njima i srž koja je vrlo brzo nestajala iz njihovih života.

U takav osokaćen i tužan svet okićen još uvek lepotom francuskog jezika dolazi i jedan balkanski putnik, poslednji gladiator, poslednji čovek iz naroda, koji bi u svojoj veličini nadvladao i samog Cara, da ga Balkan ima Njegov je korak još uvek smeran a njegova želja po vaskrsenju vere u pobedu još uvek blagosiljana Hristovim blagoslovom . On je poslednji veliki šampion, poslednja živa legenda " belog sporta" za koga su Bogovi odlučili, da ove godine apoteozu ne tek njegovog sportskog puta več ujedno i celog svetskog sportskog zbira postave u grad melanholije , u grad šansone, vina i ruže. U grad Pariz koji če u početnim letnim danima biti spreman da primi največeg tenisera svih vremena Novaka Đokovića, Srba pravoslavno slavjanske duše, balkanskog putnika, koji ove godine odlazi po poslednju krunu koja mu treba, koju najviše želi, da osvoji sve što se osvojiti ovozemaljskim životom može a koju će mu Bogovi zato najteže i dati.

Poslednji tango u Parizu spreman je za Noleta, on ako ove godine ne uspe , da osvoji titulu francuskog glavnog grada neče biti u priliki nikada više , da to učini bez obzira dali mu sledeće godine i sam Šostaković sa svojim Valcerom broj 2 bude kročio put prema tronu.

Posle odlaska poslednjih svetskih asova sa pozornica fudbala ( Maradona),košarke ( Jordan), šaha (Anand),boksa(Tyson),gimnastike( N. Comaneci), hokeja (Tretjak,Gretzky),Formule1 ( Sena , Schumacher) golfa (T.Woods), Suma ( W.Masaru),biciklizam (Pantani)...na svetskoj je sportskoj pozornici ostao je tek jedan jedini as, poslednji čovek koji uzima veliki nenadmašni naziv Spartacusa, poslednji i ujedno najveći Novak Đoković pred kojim je najteži turnir njegovog života u kome će pokušati da nadmaši đavolje smicalice i po poslednji puta odobrovolji Bogove sa neba koji če svakako doči na taj veliki sportski događaj koji bi trebao, da se zapiše u istoriju sporta kao poslednji veliki meč u kome je jedan takmičar nadvisio svojom pobedom sam sport iz koga je iznikao i ušao u legendu još za vreme života.

Pariz i Roland Garos će tako završiti ne samo sportski put legende tenisa već ujedno i celog ovozemaljskog sporta.Možda je zato "beli sport" i izabrao Pariz kao svoje poslednje konaćište.

Ali dali će Nole pobediti i postati polubog to ja ne znam, sport se dosta udaljio od mene ali ja mu želim da pobedi u poslednjoj velikoj sportskoj bitki svetskog sporta.

Želim, da izađe kao pobednik iako bi "čovek" zbog opštenitog stanja u sportu zavredeo poraz. Ako bude pobednik gledati ćemo reinkarnaciju poslednjeg Spartacusa, gladiatora koji je zapao za oči i samom Nebu.

                                                              I.                                                                                

Staroverci ili pravoverci su uvek pobuđivali moju pažnju doduše ne onih koje je Katarina Velika prognala na Istok Sibira već onih koji su do dana današnjeg zadržali iskonsku pravoslavnu veru. Njih nema u urbanim sredinama več pre svega u udaljenim odbačenim sibirskim prostranstvima. Kao heretik ja sam jedino u njihovim očima i njihovim crkvama otkrivao Boga u najlepšoj duhovnoj slici.Jedino sam među njima otkrivao iskru vere koja se palila u mojoj svesti tražeči put do moga srca no taj je put ipak Bogu na istinu ostao zatvoren iako sam u toj iskri ja bio najbliže Bogu, najbliže Hristu.

Ljudi koji su stolećima bili proganjani samo zato jer su zadržali stare tradicionalne oblike pravoslavja tek su nedavno u Rusiji primljeni sa poštovanjem i nelagodnošću iako se bojim, da je i tu posredi bolest suvremenog uma, koja se zove hipokrizija.

"Staroobrjadčestvo" se pojavilo godine 1666, kada se ono odvojilo od ruske pravoslavne crkve, koja je pod Patriarhom Nikonom doživela reformaciju.Raskol je ostao do dana današnjeg iako se u osnovi sa današnjeg stajališta promenama nije ulazilo u srž hriščanskog sveta.

Sibirsko selo Petropavlovka sa Vissarionom kao mesijom poseban je aspekat današnjeg ruskog verskog života. Njega ljudi udaljeni od Petropavlovke smatraju ludim a njegove sledbenike kao nastrane i veri opasne. To što ti ljudi ne primaju novac ni bilo koji vid materialnog bogatstva poslednjih je godina trn u oku i suvremenom društvu koji sve više steže obruć oko nekada daleke i od svih zaboravljene Petropavlovke.

                                                           II.

Glavni grad pokrajine Buryatija Ulan Ude južno od Bajkalskog jezera ostao je pošteđen svih tih razmimoilaženja ruskog duha. Veliki grad sa velikom skulpturom mlade Mongolke kojoj kosa vijori pod udarcima hladnog vetra dočekuje svakog putnika, koji dolazi u poset tom gradu mnogih kontrasta tradicionalnog i modernog, ruskog i mongolskog, sibirskog i svetskog.

Ako mislite, da vam je dovoljan srpski pasoš pa da prođete bez neprilika u tom gradu prevarili ste se ne zbog Mongola, oni idu svojim putem i ne primećuju vas.

Rusi znaju za našu dvoličnost, znaju za "obraz" i našu demokratiju i što je najvažnije ne veruju nikome pa možete brzo proći kroz ruke nekog sibirskog "Ljuba Zemunca"ako se isuviše vremena krećete kao turista, jer tog zanimanja Rusi u Ulan Ude ne shvataju.

Ja sam bio gost nekog kineskog hotela pored kojeg se u suterenu nalazio restoran nekih ruskih ekstremnih nacionalista. To što sam odlazio na večeru svako veče u taj ruski restoran do kojeg je vodilo oko dvadeset stepenica duboko ispod zemlje smatrao sam za ništa tako opasnog ali moje simpatije prema balalajki nisu bile primljene sa strane lokalnih ruskih momaka jednakom merom pa su se tako jedne noći poređali po stepenicama dok sam ja ništa naslućujuči izlazio iz lokala.

Tamna noč i neka ruka ispred mojeg tela probudila me iz duboke misli.Pogledao sam u lice nekog mladog Rusa koji pak nije gledao u mene več gore prema izlazu gde su se onog momenta zadesila dva policajca. Shvatam šta je posredi i prolazim pored njih dok me gledaju oči kako jednih tako i drugih.

Tek ispred ulaza u Hotel shvatio sam kakvu sam neverovatnu sreću imao.

Več sutradan čekajući taksi ispred Hotela zaustavlja se jedan beli đip pored mene.Neki momak na ruskom jeziku dovikne mi : " Nemoj više ikada da te vidimo , da ideš ovom našom ulicom"

Gledam za belim đipom i ljutito razmišljam, da povičem : "Ma ko vas jebe" ali ostajem bez reći, okrenem se prema Hotelu i preletim pogledom nekoliko desetina prolaznika, koji su čuli pretnju no niko ne gleda u mene. Preko ulice na vrhu neke višekatnice varioci su zavarivali neke delove. Mislim sam u sebi , da mi je to rekao neko drugi negde drugde ali u Rusiji i to ovde... u nemoći shvatiti položaj podižem ruke u visinu kajša i ostavljam ih tamo.

Ulazim u taksi i razmišljam o svemu , grad u kome nisam sa nijednom osobom progovorio napao me direktno i ultimativno. Tek tada shvatim sa olakšanjem da je to zapravo moj poslednji dan u tom gradu, dali slućajno ili ne, zadovoljan sam bio time jer da bi nekome objašnavao nešto što ni sam nisam znao šta i kako nije imalo smisla već tek veliki rizik.

Poslepodne sam proveo na sasvim drugom kraju grada u kvartu gde među niskim drvenim kućama nisam osećao više one nervoze.Prolazeči niz neku ulicu skrenuo sam levo prema nekom platoju na kraju gradskog naselja sa koga se mogla videti beskrajna stepa koja je vukla svoj pogled prema dalekoj Mongoliji.

Krivudava reka nepoznatog imena prolazila je desnim rubom doline i gubila se negde u daljini jednobrazne pokrajine. Sunce nije moglo, da ogreje telo u kojeg se uvukavao hladan vetar. Nekoliko pasa lutalica ležalo je nekoliko koraka od mene ne obračajući pažnju na moje prisustvo. Tu i tamo neki bi Rus došao na taj isti plato zagledao se u daljini tren dva i otišao dalje svojim putem. Ja sam sebi uzeo ceo sat druženja tom divljom i neobuzdanom pokrajinom razmišljajuči o prošlim vremenima.

Rano ujutro sledećeg dana već sam putovao prema selu Гуси́ное О́зеро koje se nalazilo tek jedan dan hoda do Mongolije. Prolazio sam kroz neke gradove, malena sela, izdvojene usamljene farme, napuštene dače...

Dali je tome kriv odgovor ili pitanje, to zna tek ona usamljena ptica, koja me od živih i neživih bića Гуси́ное О́зерa jedina tada, tamo pozdravila i otpratila na putu koji je baš tako kao njen let bio usamljen i dalek i koji će se ovog leta suprotno mom očekivanju ponoviti.

Uralskaja rjabinuška pesma, koja je bila svojevremeno tako lepo odpevana sa strane naše Merime Njegomir jeste jedna od onih koja se unese u naše srce i ostane tamo bezrazložno dugo.

Valjda ona pronađe put do naše slavjanske duše i zapali oni davni oganj uralskih domova koje su naši preci hiljadu godina unazad napustili uz uspomenu na rjabinu kudrjavaju.

Pesma zvući tako tužno, poput neke elegije koju je spevao neko tamo daleko u zemlji belih breza kuda uz tonove te pesme plovi naša misao vukući za sobom ceo nikada zaboravljeni svet zajedničkog života, koji nas je razdvojio samo Bogom znanim razlogom.

Mi razumemo reći ali nas one nekako ne vode onim putem kojim reći vode svoje "značenie" u slušaocu več one u nama probuđuju neku drugu sakrivenu poruku koja stoji iza tog sentimentalnog i lepog pokrivaća i što je najlepše i ujedno najtužnije tu poruku možemo shvatiti tek osim Rusa mi, deo Čeha , Bugara i Slovenaca jer da bi Englez ili German to shvatio on bi prestao, da bude Englez to jest German.

....Ой рябина кудрявая белые цветы Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты ...

Ti si to već sve mnogo, mnogo pre mene prošao i zato su moje reći tebi znane a moje misli ne mogu te sustići na tvom novom putu gde hočeš, da se kloniš stradanja, patnje, iskušenja i žrtve.

U stvarnosti Julij Cezar kako se ćini po nekim istorijskim analizama nije izrekao baš tu latinsku rečenicu već pošto se tada grčki jezik u Rimu preferirao kao nobiliteta "καὶ σὺ, τέκνον;",-"Kai su,teknon?" ; u prevodu; "i ti moje dete?" Tako je u smrt kao največi rimski Car Cezar otišao grčkim rećima a ne svojim latinskim.

Naravno mi smo mali i neznatni, da bi neko za nas rekao: "καὶ σὺ, τέκνον;" ili "Ed tu mi fili Brute" ali nismo daleko da to ipak neko u svojim mislima daleko od nas 1712. kilometara ne pomisli!... jer šta bi Brute bio bez Cezara?