Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

Let usamljene ptice!

                                                              I.                                                                                

Staroverci ili pravoverci su uvek pobuđivali moju pažnju doduše ne onih koje je Katarina Velika prognala na Istok Sibira već onih koji su do dana današnjeg zadržali iskonsku pravoslavnu veru. Njih nema u urbanim sredinama več pre svega u udaljenim odbačenim sibirskim prostranstvima. Kao heretik ja sam jedino u njihovim očima i njihovim crkvama otkrivao Boga u najlepšoj duhovnoj slici.Jedino sam među njima otkrivao iskru vere koja se palila u mojoj svesti tražeči put do moga srca no taj je put ipak Bogu na istinu ostao zatvoren iako sam u toj iskri ja bio najbliže Bogu, najbliže Hristu.

Ljudi koji su stolećima bili proganjani samo zato jer su zadržali stare tradicionalne oblike pravoslavja tek su nedavno u Rusiji primljeni sa poštovanjem i nelagodnošću iako se bojim, da je i tu posredi bolest suvremenog uma, koja se zove hipokrizija.

"Staroobrjadčestvo" se pojavilo godine 1666, kada se ono odvojilo od ruske pravoslavne crkve, koja je pod Patriarhom Nikonom doživela reformaciju.Raskol je ostao do dana današnjeg iako se u osnovi sa današnjeg stajališta promenama nije ulazilo u srž hriščanskog sveta.

Sibirsko selo Petropavlovka sa Vissarionom kao mesijom poseban je aspekat današnjeg ruskog verskog života. Njega ljudi udaljeni od Petropavlovke smatraju ludim a njegove sledbenike kao nastrane i veri opasne. To što ti ljudi ne primaju novac ni bilo koji vid materialnog bogatstva poslednjih je godina trn u oku i suvremenom društvu koji sve više steže obruć oko nekada daleke i od svih zaboravljene Petropavlovke.

                                                           II.

Glavni grad pokrajine Buryatija Ulan Ude južno od Bajkalskog jezera ostao je pošteđen svih tih razmimoilaženja ruskog duha. Veliki grad sa velikom skulpturom mlade Mongolke kojoj kosa vijori pod udarcima hladnog vetra dočekuje svakog putnika, koji dolazi u poset tom gradu mnogih kontrasta tradicionalnog i modernog, ruskog i mongolskog, sibirskog i svetskog.

Ako mislite, da vam je dovoljan srpski pasoš pa da prođete bez neprilika u tom gradu prevarili ste se ne zbog Mongola, oni idu svojim putem i ne primećuju vas.

Rusi znaju za našu dvoličnost, znaju za "obraz" i našu demokratiju i što je najvažnije ne veruju nikome pa možete brzo proći kroz ruke nekog sibirskog "Ljuba Zemunca"ako se isuviše vremena krećete kao turista, jer tog zanimanja Rusi u Ulan Ude ne shvataju.

Ja sam bio gost nekog kineskog hotela pored kojeg se u suterenu nalazio restoran nekih ruskih ekstremnih nacionalista. To što sam odlazio na večeru svako veče u taj ruski restoran do kojeg je vodilo oko dvadeset stepenica duboko ispod zemlje smatrao sam za ništa tako opasnog ali moje simpatije prema balalajki nisu bile primljene sa strane lokalnih ruskih momaka jednakom merom pa su se tako jedne noći poređali po stepenicama dok sam ja ništa naslućujuči izlazio iz lokala.

Tamna noč i neka ruka ispred mojeg tela probudila me iz duboke misli.Pogledao sam u lice nekog mladog Rusa koji pak nije gledao u mene več gore prema izlazu gde su se onog momenta zadesila dva policajca. Shvatam šta je posredi i prolazim pored njih dok me gledaju oči kako jednih tako i drugih.

Tek ispred ulaza u Hotel shvatio sam kakvu sam neverovatnu sreću imao.

Več sutradan čekajući taksi ispred Hotela zaustavlja se jedan beli đip pored mene.Neki momak na ruskom jeziku dovikne mi : " Nemoj više ikada da te vidimo , da ideš ovom našom ulicom"

Gledam za belim đipom i ljutito razmišljam, da povičem : "Ma ko vas jebe" ali ostajem bez reći, okrenem se prema Hotelu i preletim pogledom nekoliko desetina prolaznika, koji su čuli pretnju no niko ne gleda u mene. Preko ulice na vrhu neke višekatnice varioci su zavarivali neke delove. Mislim sam u sebi , da mi je to rekao neko drugi negde drugde ali u Rusiji i to ovde... u nemoći shvatiti položaj podižem ruke u visinu kajša i ostavljam ih tamo.

Ulazim u taksi i razmišljam o svemu , grad u kome nisam sa nijednom osobom progovorio napao me direktno i ultimativno. Tek tada shvatim sa olakšanjem da je to zapravo moj poslednji dan u tom gradu, dali slućajno ili ne, zadovoljan sam bio time jer da bi nekome objašnavao nešto što ni sam nisam znao šta i kako nije imalo smisla već tek veliki rizik.

Poslepodne sam proveo na sasvim drugom kraju grada u kvartu gde među niskim drvenim kućama nisam osećao više one nervoze.Prolazeči niz neku ulicu skrenuo sam levo prema nekom platoju na kraju gradskog naselja sa koga se mogla videti beskrajna stepa koja je vukla svoj pogled prema dalekoj Mongoliji.

Krivudava reka nepoznatog imena prolazila je desnim rubom doline i gubila se negde u daljini jednobrazne pokrajine. Sunce nije moglo, da ogreje telo u kojeg se uvukavao hladan vetar. Nekoliko pasa lutalica ležalo je nekoliko koraka od mene ne obračajući pažnju na moje prisustvo. Tu i tamo neki bi Rus došao na taj isti plato zagledao se u daljini tren dva i otišao dalje svojim putem. Ja sam sebi uzeo ceo sat druženja tom divljom i neobuzdanom pokrajinom razmišljajuči o prošlim vremenima.

Rano ujutro sledećeg dana već sam putovao prema selu Гуси́ное О́зеро koje se nalazilo tek jedan dan hoda do Mongolije. Prolazio sam kroz neke gradove, malena sela, izdvojene usamljene farme, napuštene dače...

Dali je tome kriv odgovor ili pitanje, to zna tek ona usamljena ptica, koja me od živih i neživih bića Гуси́ное О́зерa jedina tada, tamo pozdravila i otpratila na putu koji je baš tako kao njen let bio usamljen i dalek i koji će se ovog leta suprotno mom očekivanju ponoviti.