Poslednji tango u Parizu
Velike su razlike između ljudi u staroj Evropi, koja se velikim delom urušava u svoju sve više praznu školjku, koja otvorena traži od vremena, da spere još ono nekoliko tragova života naroda koji su i ne tako davno doživljavali svoju apoteozu. Da je svet u istom vrtlogu kao Evropa teško je prihvatiti ali je očito taj istorijski momenat danas prisutan u svim predelima sveta bez obzira na rasu,religiju ili ideologiju. Francuska kao država nacije, koja je prva u zapadni krst zabila eksere francuske revolucije "egalite, liberte, fraternite" , koja je Napoleonom ponela neki samosvoj Evropi strani miris lavande, koja se još pre tih pomaka toliko usudila da u južnom francuskom gradu imena Avignon sagradi i smesti pored reke Ren drugi Božji grad koji je bacao zemaljski prah na cipele Rimskog Vatikana danas je primer izumiranja nekada velikog i posebnog naroda velikih pisaca, filozofa,umetnika. O veličini i lepoti pređenog puta ostao nam je tek francuski jezik, po mnogima jedan od najlepših jezika svetske riznice,kojim se svojevremeno tako bahato i uzvišeno služila i aristokracija Ruskog dvora. No danas u tom je narodu vera več izgubljena, Pariz nije ono što je nekada bio kao što ni francuski šampanjac ili hleb nije više nešto posebnog , nešto francuskog. Šansone su danas postale plagiat velikih i nedostižnih originala, Marseljeza u putničkom jevrejskom karavanu izgubljena melodija, koliko je bilo poziva ne tako dalekih koji su danas zamrli u tom izgubljenom i umornom narodu. Niko više ne viče : " J acusse " ili ne priznaje "les Miserables", niko više ne razume zašto su oni hteli svog Papu, svog direktnog naslednika Sv.Pavla ili šta su oni radili u Africi, Americi, Aziji...zašto su njihovi vojnici svojevremeno izabrali "poslednjeg japanskog šoguna" i povukli se njime iz Tokija u Hakodate,da tamo skupa sa poslednjim samurajima sahrane veliki i u malo naroda dostižan ideal hrabrosti i plemenitosti. Kako je ginula njihova vera u Boga u njima se gubio i ratnički duh a sa njima i srž koja je vrlo brzo nestajala iz njihovih života. U takav osokaćen i tužan svet okićen još uvek lepotom francuskog jezika dolazi i jedan balkanski putnik, poslednji gladiator, poslednji čovek iz naroda, koji bi u svojoj veličini nadvladao i samog Cara, da ga Balkan ima Njegov je korak još uvek smeran a njegova želja po vaskrsenju vere u pobedu još uvek blagosiljana Hristovim blagoslovom . On je poslednji veliki šampion, poslednja živa legenda " belog sporta" za koga su Bogovi odlučili, da ove godine apoteozu ne tek njegovog sportskog puta več ujedno i celog svetskog sportskog zbira postave u grad melanholije , u grad šansone, vina i ruže. U grad Pariz koji če u početnim letnim danima biti spreman da primi največeg tenisera svih vremena Novaka Đokovića, Srba pravoslavno slavjanske duše, balkanskog putnika, koji ove godine odlazi po poslednju krunu koja mu treba, koju najviše želi, da osvoji sve što se osvojiti ovozemaljskim životom može a koju će mu Bogovi zato najteže i dati. Poslednji tango u Parizu spreman je za Noleta, on ako ove godine ne uspe , da osvoji titulu francuskog glavnog grada neče biti u priliki nikada više , da to učini bez obzira dali mu sledeće godine i sam Šostaković sa svojim Valcerom broj 2 bude kročio put prema tronu. Posle odlaska poslednjih svetskih asova sa pozornica fudbala ( Maradona),košarke ( Jordan), šaha (Anand),boksa(Tyson),gimnastike( N. Comaneci), hokeja (Tretjak,Gretzky),Formule1 ( Sena , Schumacher) golfa (T.Woods), Suma ( W.Masaru),biciklizam (Pantani)...na svetskoj je sportskoj pozornici ostao je tek jedan jedini as, poslednji čovek koji uzima veliki nenadmašni naziv Spartacusa, poslednji i ujedno najveći Novak Đoković pred kojim je najteži turnir njegovog života u kome će pokušati da nadmaši đavolje smicalice i po poslednji puta odobrovolji Bogove sa neba koji če svakako doči na taj veliki sportski događaj koji bi trebao, da se zapiše u istoriju sporta kao poslednji veliki meč u kome je jedan takmičar nadvisio svojom pobedom sam sport iz koga je iznikao i ušao u legendu još za vreme života. Pariz i Roland Garos će tako završiti ne samo sportski put legende tenisa već ujedno i celog ovozemaljskog sporta.Možda je zato "beli sport" i izabrao Pariz kao svoje poslednje konaćište. Ali dali će Nole pobediti i postati polubog to ja ne znam, sport se dosta udaljio od mene ali ja mu želim da pobedi u poslednjoj velikoj sportskoj bitki svetskog sporta. Želim, da izađe kao pobednik iako bi "čovek" zbog opštenitog stanja u sportu zavredeo poraz. Ako bude pobednik gledati ćemo reinkarnaciju poslednjeg Spartacusa, gladiatora koji je zapao za oči i samom Nebu.