Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

American way of life- E pluribus unum -

Reziserka Arnea Arnold snimila je prosle godine film "American Honey" o danasnjoj generaciji mladih amerikanaca, koji su prepusteni anarhiji drustvenih veza.

To nije subkultura vec antagonizam prema svemu sto je odisalo simbolom hriscanskog modaliteta koji se isprva unistio izvana ( u odnosu na Indijance i crnce ) a potom iznutra ( porodica, individualac). Postmodernizam grobnica je tog pionirskog smaknuca coveka u sebi.

Kameleonski tip pojedinca, koji se lazima i dovitljivoscu probija prema vrhu socijalnog dna gde san postaje kuca sa malo sume ili mala barka na usamljenom moru iako i jedno i drugo jeste udaljeno poput Jupitera i nestvarno poput duge.

Neko cak nema vise ni snove, ne zna sta da radi sa zivotom, koji mu postaje suvisan. Alkohol, cigarete i droga jedini su put iz ludosti u koju taj mladi covek tone.

Zivot "per se" poput romana bit generacije"Lovac u zitu" D.Salingera juri svakim danom istu pesmu ne smogavsi snage pobediti i jedan svoj porok. Zivot postaje jednolican, trosan, uzaludan.

Film je olicenje dekadence ne samo ameriskog drustva vec i njegovog stvaralastva posto se film potpuno uprljao plagijatima, bezsadrzajnim dialozima, veoma losom glumom, licima glavnih glumaca, koji teze, da imitiraju za razred bolju glumu italijanskog filma : "Cesare deve morire" po kojem modelu se taj film zapravo i snimio.

Nista originalnog osim pojednostavljenog veoma povrsnog prikaza danasnje americke realnosti. Kritika tog filma neopravdano film ubraja u remek dela iako imamo posla sa trecerazednim filmom. Ocita je teznja da se i umetnost pokusa iz banalnosti preneti u majstorstvo poput medicine, sporta, politike, ekonomije...

Film " American Homey" nistavan je film posto on nema ni prikaza, ni pitanja a ni odgovora. Bavi se zenama koje vise nisu senzibilne, nisu u mogucnosti voditi drustvo, porodicu pa cak ni samu sebe. Sa tog stajalista reziserka je unistila suvremenu americku zenu, kojoj je oduzela "americko drzavljanjstvo" pa cak i pravo na ispovest. Ona ima pravo na život tek u mladosti i to ranoj mladosti, sve ostalo, detinjstvo te zivot posle 30 -te godine nistavno je.

Muskarci u njenom filmu nisu nista bolji, iako zacuda u njima ima vise humanosti, senzibiliteta i jos poslednjih tragova osecajnosti, koja se gubi u svakodnevici trazenja zene koja nije unistena.

Tako se dramaticno iskazuje sadasnjost apsurda u kome muskarci traze podrsku zena, koje su pak izgubljene ili zbog previse ili premalo novca.

Put sa "partera" ka "oltaru" kao u primeru Donalda Trumpa iskljucivo je put ka samounistenju. To ce Melania svakako, da dokaze, zapravo ona to i dokazuje.

No, da se povratimo filmu gde ostaju deca, stravicno glupa i ogranicena, debela, prljava, prepustena hrani iz kontejnera, tv ekranu i zivotu uzmedju cetiri zida.

Pitam se sta sada da radim, kada mi dolaze u goste ljudi iz Amerike, sa puno para, lepim odelima, finim recima kada sam sve to iz filma vec pre deset godina i sam doziveo na bespucima puteva od Toronta do Windsora.

Brantford gde je živeo i skandalozni Graham Bell pruzao mi je 2007 godine tezak zivot obicnog coveka te prikaz bas takvog zivota kakvog je Arnea Arnold snimila u filmu koji jeste primer Zapadnog raja.