Vetar promena

Published on 08/28,2020

Sećam se jedne noći, kada su iznad moje glave leteli bombarderi zapadne alianse gromoglasnog zvuka. Buka bombordera bila je jeziva uz pomisao, da u sebi nose radioaktivne bombe. Oni nisu mogli da budu zvuk demokratije kada se iza njih sakrivao tamni nehumani pogled mržnje. Sećam se ljudi, običnih ljudi, koji su u tom zvuku nalazili radost i sreću, toliko veliku, da je u nekom trenutku ona čak prevazilazila nesreću onih koji su ostali bez svojih domova, bez svojih najbližih, bez svoje zemlje..

Sećam se tišine oko mene, kada se negde ne tako daleko u jednom gradu, koji je nekada bio glavni grad Jugoslavije običan narod uputio na mostove, da svojim telima brani mostove. Da svojim stavom pokaže kolektivnu svest, celome svetu, da se probudi ona pravda iz duše naroda, koja je u Prvom svetskom ratu prošla Golgotu i kao prva otišla na put kaldrme prema logoru zveri uz parolu: "Bolje rat nego pakt".

Sećam se trenutka, kada je Beograd bio ukleti grad u kojeg nije hteo, da uđe niko, jer niko nije mislio, da taj grad pod takvom "diktaturom" ima budućnost.  I tada, kao i 1941 godine narod je ponovno izabrao...rat, jer pravda i sloboda trebala je da bude iznad svega.

Sećam se jednog jedinog predsednika države, koji je rizikovao svoj život dolazeći u Beograd, tada ukleti grad, njegovog susreta sa predsednikom napuštene države. Sećam se dugačkog mantila, njegovog zagrljaja koji je bio upućen celom srpskom narodu, sećam se njegovog lica na kome se osetila srdžba i bol nad sudbinom nepostojećih horizonata. 

Dvadeset godina je prošlo od tog trenutka. Ja tog čoveka nisam zaboravio. Da li sam zato pas, izrod ili "onaj koji ne treba više da se pominje", nije mi bitno. Nije prvi put. To su vikali i za Gadafija, Čaveza, Kastra, to danas viću i za Trumpa. Manjina protiv velike većine. Demonstranti u Minsku nose crveno bele zastave beloruskih kvislinga, koje je priznao nacizam. Kako mogu ja potomak rodbine, koja je završila u koncentracionim logorima skupa sa Jevrejima biti sa tim demonstrantima?  Zašto predsednica Nemačke viće: "Naše srce kuca za demonstrante u Belorusiji", kada oni nose sramnu zastavu? 

 

No i bez toga, neki se ljudi promene a neki u duši ostaju isti. Predsednik o kome govorimo u velikoj je manjini, gotovo tako velikoj, kao što smo bili mi 1999 godine. Umesto, da mu uzvratimo put u njemu najtežim trenucima, mi se ipak opredeljujemo za demonstrante, protiv njega. Napuštamo čoveka, koji se u dvadeset godina nije uopšte promenio. Ah, kamo li sreće, da se promenio. i da nam to bude uteha....sramne odluke, bez časti, morala i hrišćanske ljubavi.

Zato bi ja sutra, da mogu zapalio sveću u Beogradu, pored spomenika Nikolaju Drugom, dok bi uz nju stavio pomen kome je to upućeno. Našem prijatelju, vratio bi stisak ruke i zagrljaj, uzvratio bi njegovoj poseti posle dvadeset godina i našao se pored njega kao što se on našao pored nas. Jedini od svih. Ali to ne mogu. Zato ako kojim slućajem prođete tim delom grada, pogledajte podno spomen obeležja, možda će vam se ućiniti, da tamo stvarno gori sveća, koja plamti i nosu tračak  naše zahvalnosti trenutku iz daleke 1999 godine.

Znam da će mnogi reči: "pas, izrod, ime koje ne treba više da se pominje, no zar mislite, da me to vređa?

Ne vređa me, tek jača, da iz svoje misli izbacim na kraju jedan pasus, koju će većina ja mislim ipak prihvatiti: " батька  мы с тобой ".

  


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=379249

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Vetar promena



  1. Visit mediterraneo

    Батька нам је показао какав је човек и пријатељ а неки од нас су показали како се односе према искреном пријатељу , велико разочараче и за Батьку и за наш народ