Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

Izgubljen u tebi... da jedna zena, tako odbojnog lica i jos odbojnijega tela stvori jedan od najvecih hitova koji joj je svakako vrhunac muzicke kariere poneki put coveka natera, da pomisli koliko glupih momenata, izdrogiranih noci, kretenskih reci, izgubljenih pogleda i talozenja misli u jednom duhu treba proci, da se stvori rimejk delo zivota.

Dali je to tesko? Kako uzmete... ako mislite, da je izmedju sedam milijardi ljudi, lako doci do rezultata da vas po jednom jedinom proizvodu vaseg zivota pa makar za tren upozna ceo svet i da time prodjete u krug nekoliko stotina umetnika, zar ne... jer nema ih nekoliko hiljada onda pokusajte.

Musko lice, musko telo, italijansko prezime... a nista od senzibiliteta latino lepotica, kada je gledate kako ide cini vam se cak i slicna nasoj aktuelnoj premierki tek da je taj prvi utisak necu reci pogresan vec nepotpun jer ta devojka koja je u americi gurala servis kolica po Holivudskim svinjcima svoju ulogu svetske medijske zvezde, taj zanat za pet minuta slave dostigla je kud i kamo tezim putem negoli nasa svega puna i svega dokapijana premierka.

Laura Pergolizzi puno je reci dala drugim pevacima, mozda joj je zbog toga sudbnina dala blagoslov sa jednom od svojih pesama otici u zvezde, gde se tako tesko dolazi a tako lako silazi. Pesma " Lost on you " nije tek pesma o izgubljenosti coveka u coveku, vec cak i vise izgubljenosti coveka u zivotu, poslu, fakultetu, idealima, Bogu...

Lost on you u izvedbi francuskog vokala Sarah ili kazakstanskog remiksa sa veoma lepom pevacicom ali dosta slabijim vokalom bas govori o tome ... no ipak original je najbolji jer u onom promuklom glasu punom razocarenja, depresije, izgubljenosti razaznaje se njen vlastiti put koji je ne vodi ka Nebu, jer ona ne zna ni poznaje tog puta vec ka prljavoj i teskoj zemlji. Zato i jesu umetnute reci kojima se obraca Hristu ali ona ne zna vise tog puta, taj put postoji tek u casi, dve... do sledeceg jutra... doduse kao i velika vecina zemaljskih dusa izgubljenih u megalopolisama danasnjice.

....All I ever wanted was you
I'll never get to heaven 'cause I don't know how
Let's raise a glass or two....

Knockin' On Heaven's Door and say to America Good bye my illusion, good bye my dreams in the land of misery, tragedy and pain...

Pre 11. godina hteo sam, da posetim  mali grad koji se nalazio u saveznoj drzavi Indiana imena Gary povodom 100. godisnjice njegovog osnivanja. To nije drevni grad, na obalama velikih jezera verovatno je pre toga sluzio Indijancima, da zive svojim nomadskim zivotom.

Jedan od pionira, koji su svesno ili ne svesno prekinuli taj svet indijanskog suzivota sa prirodom bio je i moj deda, kome su na ulasku u Novu zemlju ostavili prezime ali mu zato promenuli ime u George. On je sa ostalim graditeljima podizao tada taj grad, koji je postao najveci grad celika u Americi sa ogromnim pecima u kojima se topilo zelezo i doprinosilo industrijskoj renesansi cele zemlje.  

Tada (2007) ipak nisam otisao na proslavu sto godisnjice jer taj je grad tada bio naseljen sa preko devedeset odsto crnaca i najvisom stopom ubojstava u americi. Svaki je dan tamo neko poginuo, tako ili onako. Belac kao ja tamo je imao vrednost zivota, koji se racunao u centima a ne dolarima. Iako sam simbolicno taj grad osecao kao deo mene samog, kao deo 12. godina dugog zivota u tom gradu mog dede ja sam sa njime mogao ziveti tek u proslosti. Osecao sam, da se taj grad toliko promenuo u svojoj cudi, da bi me on iz pakosti ako bi saznao razlog mog dolaska ubio za deset centi. Nisam otisao u taj grad i ako podjem putem "road 66" tesko cu se odluciti da ga posetim, jer danas on je u svojoj dusi zapravo mrtav grad, pa tako i same web stranice govore o tome kao npr.: "Originally a thriving steel town and home to the Jackson Five, the city of Gary, Indiana now lies in ruins..." .... da kako neki zivoti mogu biti kratki, ne mislim tu na coveka, zivotinju, biljku, mislim tu i na gradove, drzave, narode...

Ali Gary Indiana bio je model nove ere, koji je unistavao sve u coveku, pa i samu veru u Boga sa stotinama hiljada unistenih zivota svojih gradjana, koji su svakodnevno radili izmedju velikih industrijskih plamena, gutajuci zeleznu prasinu, gledajuci i osecajuci uzarenu lavu topljenog zeleza, vremenom su se njegovi stanovnici poceli boriti sa tim gradom za obstanak no nije bilo mogucnosti pobediti zlo koje je u tom gradu izgleda bilo zasadjeno vec na pocetku, doduse ne sa strane pionira, koji su izgradili tu celicnu azdaju, koja je topila u svojim pecima prirodu  vec sa strane onih koji su doneli takvu odluku a da nisu imali nikakvog blagonaklonog znaka poput onog, kojeg je ruski car dobio sa strane Neba za podizanje Sankt Petresburgha.

Zato ako danas cujem pesmu Bob Dylana; Knockin on the heaven door, ja se podsetim na taj grad, prokleti grad, koji je u svega jednom covekovom veku bio stvoren i unisten u svojoj strasnoj autodestrukciji. Ljudi koji su izgradili taj grad i njihovi potomci danas ostaju bez svog grada, doduse u vreme megalopolisa medju prvima u svetu ali ipak ostaju bez svog grada. Jedan od njih osecam u sebi prokletstvom tog grada postao sam i ja. Zamislite kako je izgubiti jedan ceo grad, tesko mozete shvatiti, nije to isto kao gubitak sela ili jedne kuce na planinskim obroncima... ili jeste?