Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

Mart 2011 nekoliko dana pre katastrofalne nesreće nuklearne elektrane Daichi u prefekturi Fukušima. Grad Belomorsk na obalama ruskog belog mora. Kao i u drugim ruskim prigradskim naseljima te selima i ovde su mi kretanje onemogućivali psi koji mogu biti veoma opasni.

Grad je bio u potpunom snežnom okruženju, železnićka stanica na koju sam došao pre nekoliko dana delovala je napušteno. Nešto napred iza nekog brda prolazio sam putem kojim niko ne ide promatrajući kuće pored puta koje su večim delom bile napuštene. Pored jedne od takvih kuća zaustavljam se te promatram crvene plodove koji su još ostali na glogovom drvetu. Oko napuštene kuće ne nazirem ništa osim metarskog nanosa snega i tragova psečih šapa.U delu urušenog potkrovlja primećujem jednog mačka koji se uvukao na ivicu drvenog podijuma.

Iznad mene se pojavljuje neki crni gavran i vrišteči leti oko mene, kao da traži od mene da napustim to mesto. Idem uz brdo dok me zvuk ptice prati još stotinjak metara. Nigde nikoga . Sunce uz hladan vetar koji probija lice. Tu zimi nema šta da se radi osim da se čita Dostojevski ili Čehov ili broji svoje vlastite korake na usamljenim drumovima.

Razmišljam o obešenim ribama koje sam video ispred jedne kuće. Okrečem se prema Severu i vetar udara nemilosrdno po mojim licima, gledam ispred sebe tek nekoliko stopa , brojim stope drugih ljudi i dokučujem kako malo ljudi ovde prolazi. Zamišljam šta bih ja radio ovde ovakav ljudomrzac i ujedno filantrop. Odjednom ispred mene na stotinu metara iskrsava neki veliki ogroman neboder sa svojih stotinu i više prozora.

Uplašim se tog susreta i osetim otkucaje vlastitog srca . Stojim i promatram stotinu prozora, koji kao da su živi i gledaju u mene. Okrečem se oko sebe , ne primečujem nikoga , ni čoveka, ni psa, ni ptice. Ćini mi se kao da je sve to neki privid ali nije. Osečam se kao jedan putošestvenik u kojeg se usmerilo bezbroj pogleda iza onih prozora. sve deluje tako sablasno i nestvarno. Osečam u sebi neki nemir čiji uzrok tražim u velikoj praznini života u koju sam upao tu ispred ovog usamljenog desetokatnog nebodera. Razabirem neki prokleti đavolji pogled na sebi koji ulazi u mene iz jednog ili više prozora i što više upirem svoj pogled u te prozore to mi tamnije i đavolje izgledaju. Okrečem se i odlazim nazad u grad iako hodajuči ja zapravo bežim od tog ukletog mesta.Približujem se onoj usamljenoj kući sa mačkom u potkrovlju i gavranu ispred kuće.Pogledavam iza sebe kao, da proveravam dali se ona ogromna prokleta zgrada iza brda po vijugavom putu ne spušta možda zamnom. Prolazim pored napuštene drvene kuće, ne vidim više ni mačka u potkrovlju a ni gavrana na drvetu.

Led i sneg izmenjuju se na putu dok ja korakom sa olakšanjem dolazim nazad u grad ostavljajuči iza sebe ono mesto koje me tako uznemirilo.

Uveče tog dana odlazim iz svoje hotelske sobe trečeg kata na požarne stepenice koje su se nalazile na Zapadnoj strani hotela. Izlazim kroz otključana vrata na rešetke , uzimam francuske cigare na kojoj kutiji čitam "Liberte tojour".

Na tim stepenicama se pogled pružao na drvene kuće iz kojih se dizao dim ognjišta,na zaledenelu reku koja je velikim polukrugovima prolazila kroz grad iz pravca šume te na nekoliko malih ledom okovanih jezera. Sunce je polako zalazilo tamo daleko iza ravnice beskrajnih jezera. Nigde nikakvog traga čoveka,sve ulice, putevi, mostovi zjapili su prazni.Tišinu su prekidali tek žubor reke i lajež pasa.

Razmišljam o sutrašnjom danu, odlazim u grad Kem i dalje u Robočeostrovsk. Dalje prema polarnoj svetlosti.

Odjednom čujem po prvi puta u svom životu nešto što nije lajež pasa , nešto što dopire daleko iza one reke i one šume iza koje se gubi trag pruge.Slušam i osečam jedan od najlepših zvukova koje sam ikada čuo u svom životu. Najtužniji , najusamljeniji i ujedno najlepši zvuk koji je ušao u moje srce.

Zaustavljam dah i čekam da se taj zvuk ponovi. Slušam zvuk reke, vetra, lajež pasa, njima se opet pridružuje zvuk kojeg neću nikada zaboraviti u njegovoj vanzemaljskoj lepoti, koja kao da je pratila poslednje trenutke zalazka sunca, poslednje trenutke "kada dan pokrije noć ali zato otkrije univerzum."(*Iranska poslovica)

Da to je bio zvuk tek jednog usamljenog vuka.

Black Rain (7/9) Movie CLIP - Did You Take Money? (1989) HD

Kod krađe nema sivih zona! Krađa je krađa i ona ne može nikako drugčije, da se okarakteriše. Ako je ona jednom počinjena nemamo pravo, da je zagovaramo ni tuđu a još manje svoju bez obzira na uzrok. Ako je neko pošten, nema veče nesreće negoli nepoštenost njegovih bližnjih. Jednako je sa istinom,pravdom,ponosom,hrabrošću,poštovanjem.

U kultnom filmu " crna kiša " koji je bio snimljen u praskozorje liberalnog kapitalizma i globalizacije jedan je od najlepših delova tog filma dialog između japanskog i američkog ćoveka.

To što je bilo potpuno normalno u Americi ( da se prima mito!) i da se radi i misli u kaotičnom i nesigurnom svetu "trenutno" , naslagajuči u svojoj svesti mnogobrojne prekršaje moralnih i etičkih vrednosti postalo je u svega tri minuta razgovora po prvi puta za amerikanca teret, kojeg on neće moći nikada više u svom životu da izbriše.

On je dolazio iz sveta korupcije, mita, kriminala, prevare, laži i kao takav osećao je prašinu tog sveta na svom životu. Ipak pokajanje na koje nikada nije ni pomislio stvorilo se ispred njegovog života u nepunoj minuti razgovora.

Kada ga je sagovornik upitao: Dali si uzeo novac ? ( novac koji je bio mito!) ceo se njegov dotadašnji svet srušio jer intonacija i izraz na licu njegovog japanskog kolege koji su mu isprva bili komični i smešni odjednom su postali ozbiljni i tragični.

Na pitanje na koje nigde i nikada ne bi odgovorio potvrdno pred tim je ćovekom morao da kaže istinu i što je bilo još tragičnije on nikada nije mislio, da če za takvo priznanje osećati krivnju ali tamo, tada on ju je osećao duboko i potresno.

On je isprva govorio o svom svetu kao sivoj zoni i bio je ubeđen, da je ispitivanje njegovog kolege naivno i glupo no posle tek nekoliko reći njegovog odgovora on je već navodio uzroke za svoju grešku u razvodu, deci, troškovima života u kojima je tražio bar delimićno opravdanje.

No misao koja je sledila sa strane njegovog sagovornika izgledala je kao najčistije zlato;

"Ako kradeš sramotiš svog ubijenog kolegu, sebe i mene!"

Čin pred kojim je taj čovek zapadnog sveta poklekao u njemu je razotkrila davno izgubljeno blago.On se posredstvom samo jednog ćoveka i tek nekoliko njegovih reći odrekao sebe samoga stvarajući u sebi ono što mu nikada više niko po cenu njegovog vlastitog života neće moći oduzeti.

Time je on otkrio u sebi pravi put, put velikog poštovanja !

Danas naš je svet povodom globalnog uništavanja kultura postao jednak američkom. Danas zapravo nemamo mogučnosti, da nasuprot nas sedne ćovek takvih vrednosti da mi u njemu otkrijemo svoju bedu i svoju laž.

I to je najstrašnije jer je svet ostao bez ideala. Nema više ljudi koji bi oko sebe nosili auru velikog prosvećenja a bez njih mi tonemo u sunovrat bednog kraja bez ljubavi, poštovanja i lepote.

U našoj kafani naravno takvom bi sagovorniku mi rekli: " Bre, pij rakiju, ko te pita za pare, dok ima ljudi bit će i para!...."

No bitno je na kraju jedno jedino pitanje: Kako bi se mi u stvarnosti osećali u takvom položaju danas? Dali bi uopšte osećali grižnju savesti nasuprot takvom ćoveku ili bi ga smatrali ludim.

Naime sve je više onih koji ispadaju dvorske budale u našim očima kada govore o naciji, državi, pravdi, veri, ljubavi... ali kako onda da opredelimo sebe?

Bez obzira na konačan odgovor sekvenca filma , kada se postavlja pitanje: Did you take money? susret je dva velika i nepomirljiva načela između kojih nikada neće postojati most.

Pogledajte taj deo na Youtube i setite se da nije u krađi početak tek krađe kao što nije u laži početak tek laži i ako je nešto univerzalno i važi za svakog ćoveka to mogu bez preterivanja da kažem, da je ujedinjeno u tih nepunih tri minuta.

Kako je nekada malo vremena potrebno za velike reći.

Još se vidi sneg tamo na planinama u pozadini Valjeva iako je več proleće. Put kojim prolazim več godinama je isti. Nije 4.Maj ali meni dolazi u sečanje srpski pilot Milenko Pavlović koji je 1999 godine u vreme NATO agresije na našu zemlju ušao svojim Mig-29 u okršaj sa 16 neprijateljskih aviona.

Ima i jedna pesma posvečena tom heroju ;

...НАТО ЕСКАДРИЛА ИЗНАД ВАЉЕВА,
4. МАЈ ДЕВЕДЕСЕТ ДЕВЕТА,
ЈА У АВИОНУ 16 НА 1,
БРАНИМ СВОЈ НАРОД И НЕ СМЕМ ДА СЕ ПРЕДАМ!...

Tada se naš narod borio protiv stranih agresora, danas 16. godina posle toga taj je isti agresor ušao u deo nas samih i mi mora , da se borimo kako izgleda protiv samih sebe a to je najteža borba.

　***

U Japanu ovih se dana slavi jedan od največih praznika, koji je posvečen trešnjevom cvetu i oni ga zovu Sakura. Umesto vremenske prognoze mediji svakodnevno obaveštavaju ljude po celom Japanu gde i kada počinje, da cveta trešnjev cvet i prate ga svakodnevno sve do njegovog kraja.

Trešnjev cvet i filozofija "mono no aware" tako sjedinjuju več vekovima japansku dušu i drže je u iščekivanju lepote i prolaznosti koju su uvek povezivali sa "Sakurom", čak su i piloti samoubice zvani kamikaze na svojim avionima crtali trešnjev cvet, koji je trebao, da simboliše njihov poklon života nečem najlepšem a to je svome Caru i slobodi svoga naroda .

 

 

U Srbiji ima puno stabala od šljiva, one se češto čine na nekim poljanama oronule i stare ali poneki put takvo drveće može istrajati još mnogo godina bez obzira na vanjski izgled a kada ga neka oluja tako oslabljenog polomi čovek se iznenadi kako je to drvo izdržalo toliko vremena kada je iznutra bilo več potpuno prazno i skoro trulo. Od vajkada su ljudi u Srbiji pravili od šljiva piće koje je lečilo najteže bolesti i izmirivalo teške nesuglasice. Ako bi Srbi imali praznik nekog cveta mislim, da bi to bio cvet šljive, koji je ovih dana baš tako počeo, da cveta.

Valjevo je poseban grad u Srbiji, on svojim gostoprimstvom, svojom istinom i dobrotom još uvek prkosi urbanim aždajama koje takve osobine u ljudima uništavaju.

U jednoj sam kuči jednog starog dede i bake na periferiji Valjeva.Pijem kafu te čekam krofne koje se peku na šporetu. Drva pucketaju i miris kafe se komeša sa mirisom svežih domačih krofni.U prostoriji ima puno obešenih slika svetaca, u kuči sam vernih i dobrih ljudi.Ja sam u njihovom malenom toplom domu po prvi puta. Baka mi daje domača jaja i sira te veli; Dobar si ti čovek , kada dolaziš iz Beograda, da vidiš potopljenu crkvu. dok ja čutim i mislim: Nije to dobrota več moj greh. Iz susedne sobe vide se sirevi i sprave za pravljenje sira. Sve je u toj kuči tako skučeno i ujedno tako prijatno. Baka i deda žive sami ali u slozi sa svojim susedima, sa kojima žive kao jedna velika obitelj. Njihova je kuča u ravninskom delu i biče tek 100 metara udaljena od jezera.I do sada oni su morali da lože vatru svaki dan da proteruju vlažan vazduh iz kuće , kako če biti u budučnosti kada če jezero, da potpuno promeni način života u ovom kraju ne smem ni da pomislim.

Produžujem dalje na svom putu prema Valjevskoj Graćanici te susrečem različite ljude.

Slušam priče o monahu Antoniju, koji je otišao u Beograd, da otvori oči narodu, iako razmonašen on u tim ljudima pobuđuje lik prosvetitelja i dobrotvora, slušam drugačije priče o Artemiju, Nikolaju...

Jedan od mlađih ljudi veoma ortodoksnih načela govori svoju misao koja oštra kao nož secka sadašnjost naše zemlje: "Srbija nema političara koji bi poveli narod pravoslavnome krstu, to su sve masoni, mi čekamo dolazak ruskog Cara, naš je narod bolestan i omađijan, društvo iskvareno i trulo..."

Govorio je taj mladi čovek i o Aleksandru Nevskom, pomenuo neke njegove izreke završavajuči, da je potop hrama ujedno potop naše duše...

Vidim on ne veruju ni u politiku ni u ljude ni u Srbiju ni u mene ali veruje u budučnost, da če doči vreme koje če kazniti nas koji smo dozvolili takav zločin.

Nemam reči kojima bi odgovorio tek kroz misao mi prolazi put kojeg sam taj dan prošao. Veliki Nasip, delo čoveka izgledalo je stvarno grandiozno, svojom je veličinom bio tako velik, da je crkva Svetog Mihajla na vrhu brane izgledala tako sičušna i tako mala u mojim mislima, tako odjednom udaljena i nedostižna.

Na vrhu brane ceo je taj projekat delovao kao neka velika aždaja, koja če uništiti sve da održi svoje postojanje.Hram i ja kao i hiljade ljudi oko tog čudovišta , kojeg je stvorio čovek bili smo tako mali i beznačajni.

Setim se priča ljudi iz Krasnoyarska u centralnoj Sibiriji, velikog grada pored reke Yenisej.Odkada su pre nekoliko decenija podigli veliku branu kažu, da se sve promenulo na gore. Vreme više nije tako radostno kao pre več tužno puno vlage, magle, kiše...kažu i ljudi su se od tada promenuli, postali drugčiji, lošiji, uvučeniji u sebe...sve to od podizanja brane.Njihov največi književnik Viktor Astafyev za vreme svog života taj je projekat primio kao veliki greh društva i do kraja života nije mogao da podnese poraz kojeg su oni doživeli u sukobu sa progresom, koji je tražio ne samo žrtvu prirode več i čoveka,njegove vere i njegove duhovne srži. Sa potopljenim dolinama,selima i drvenim crkvama ljudi su izgubili svoje duše a vernici svoju veru. Danas to neki priznaju, tužno priznaju tek sa nekoliko reči, kako to obično biva.

.

Drum koji vodi ka potopljenom Valjevskom hramu ide u polukrugu, zaobilazi jezero koje se sve više širi i oduzima lokalnom stanovništvu ogroman deo obradivih zemljišta., vidim nekoliko ljudi ispred neke kuće te srpsku zastavu, pokazuju mi uzani zemljani put pored kuče koja vodi prema crkvi.Pored nekoliko zapuštenih kuća prolazim u potpunoj tišini, nema ni laježa psa ni nekih tragova ljudskih reči tek utabani poljski put, koji vodi nizbrdo.

Pojavljuje se prizor potopljenog hrama čija se jedino kupola još izmiče potapanju. Odsev te kupole pokazuje svoju sliku na mirnoj vodi jezera. Društvo joj prave još dve zimzelene jele i vrhovi dviju velikih orasa. Put me vodi nizbrdo pored nekih šljiva. Zastajem iza grana na kojima su počeli, da se otvaraju prvi prolećni cvetovi.To je pomislim poslednji puta, da ih blagoslovi crkva koja je sve do nedavna bila sakrivena od tih istih brežuljaka na kojima zapadnim stranama se nalazilo nekoliko desetina šljiva. Ono što je crkvi vekovima pružalo zaštitu ( brežuljci) čovek je u svojoj naduvenoj halapljivosti upotrebio za njen kraj, kako samog hrama tako i celog ovog kraja.

Cvet šljive i zvuk pčele pružao mi je melanholiju prirode nad zločinom čoveka.Stanem iza drveta i gledam kroz cvetove kupolu, sve je tiho i spokojno.Razmišljam o onome što mi govori potopljeni hram i njegove su reči veoma potresne ali u isto vreme i odmerene te tihe, poput Hristove tihe smrti. Do mojih misli dopire refren svima nama poznate pesme:

 

 

Pogledaj dom svoj, anđele
I skini paučinu s očiju
Videčeš prizore potresne
Videćeš nesrećne i bolesne
Videčeš čemer, smrt i jad

 

 

Put koji je nekada vodio ka crkvi završava se u vodi, potopljen je,ne samo put i hram već sa njime i naš put do Boga.Put sa istočne strane dobro je vidljiv i on završava u vodi jezera pružajuči sliku svog drugog puta iscrtanog na površini vode prema podzemnom svetu, kao da je sam put sa juga na spoju vode sa zemljom skrenuo ka severu u podzemni svet smrti darujuči podzemnim bogovima našu svetinju.

Neka ptica sleće na vodu i prekida tišinu izgubljenog sveta.

Dali crkva prestaje da bude blagoslovena tada kada je poplavi voda upita me mala devojčica. Pogledam je i odvratim: Svetlana, nikada crkva koja je blagoslovena ne može to prestati da bude ako postoji i jedan jedini vernik, koji zna da je na određenoj zemlji postojala crkva, ona može da se sruši, da se zapali, da se uništi, poplavi...ali nikada ono mesto dok ima sečanja u jednom jedinom čoveku to ne prestaje da bude.

Zamislim se i promatram taj potresan prizor gde se čoveku čini da ispred sebe gleda nešto živo i božansko kako umire ispred njega i u njemu.

 

Vozim se putem nazad u Beograd, uz puteve gledam isključivo lice čoveka koji je danas na vlasti. Sa velikih bilborda on mi obečava bolju budučnost no ja mu ne verujem. Zašto stavljati demokratiju ispred svoje slobode?

Ova vlast teško je ponizila pravoslavlje, još više dušu srpskog čoveka kada se usudila da potapanje hrama učini neposredno pre izbora.Kao da hoće da dokaže i sebi i drugima da može pobediti i sa takvim skrvnarenjem relikvija.

I da pobedi ?!? Puno je ljudi koji još i danas smatraju da je Srbija na pravom putu ali jeli to istina? 27 Marta 2016 godine, dakle baš u vreme kada je monah Antonije iz Valjeva otišao u Beograd da traži pomoč od naroda protiv potapanja hrama mi smo se podsečali istorijskog momenta,kada su se ulicama Beograda prolamale parole : Bolje rat nego pakt i Bolje grob nego rob! Ako je Čerčil tada izjavio, da smo pronašli put do svoje duše onda je danas taj put daleko, daleko od nas.

Potapanje hrama je zato tek sinonim onoga što sledi a to je potapanje naše duše.

Pogledaj stado, anđele,
sve sami bogalji i prosjaci,
slepi tumaraju u gomili,
svima su kičmu polomili,
od tebe očekuju spas.

Jeste istina je neki rade a tih je puno u državnoj administraciji, šta za njih znači pravoslavlje- bespotrebno ogledalo za njihov raskalašni ili nesređen život, onima koji rade za strane firme, ono predstavlja nepotreban dekor kojeg kada im neko sa Zapada dolazi u posetu stavljaju u potkrovlje, građani koji nisu ni u prvoj ni u drugoj grupi pak traže demokratiju jer smatraju da če doči i njihovih pet minuta ne shvatajuči da postaju sve bliži američkom snu milijuna crnaca, meksikanaca i naših zemljaka koji se u Americi provode slično getoiziranim Indijancima.

 

Noč, vračam se u Beograd kao stranac, ulazim u stan. Fotelja , stavljam na uši slušalice, tražim pesmu te sklapam oči pred kojima se pojavljuje slika potopljenog hrama te zvuk grupe Riblja čorba. Oni na nekom drvenom podijumu tamo pored onih starih šljiva nekoliko koraka ispod poslednje kuče na Zapadnoj strani potopljenog Hrama započinju svoju pesmu: "Pogledaj dom svoj anđele....

Pesma me nosi u onaj izgubljeni svet , slušam reči i pesmu i sve to nikada bliže nikada lepše i tužnije ponoru , porazu, smrti.

Da oni dođu na onaj zapadni deo, da okrenu lice prema Istoku, da se njihov zvuk proširi potopljenom dolinom uz hiljadu sveča koje gore, da se zvuk proširi do Anđela , zavetnika te crkve on bi oživeo, ustao i pogledao nas sa Neba i video čemer, smrt i jad.

Tada bi Stado ispod njega tamo bilo malo, veoma malo, među hiljadama sveča našla bi se i jedna sveča nevernika, nevernika poput mene jer se nije obistinila vizija ruskog pesnika Aleksandra Bloka iz poeme 12. u koju sam ja verovao sve do trenutka susreta sa potopljenom slikom Valjevske Gračanice.

Otvorim oči i zapitam se : Šta je ognjeno jezero?

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.