Na dalekom istoku sunce još uvek izlazi...

Kod krađe nema sivih zona! Krađa je krađa i ona ne može nikako drugčije, da se okarakteriše. Ako je ona jednom počinjena nemamo pravo, da je zagovaramo ni tuđu a još manje svoju bez obzira na uzrok. Ako je neko pošten, nema veče nesreće negoli nepoštenost njegovih bližnjih. Jednako je sa istinom,pravdom,ponosom,hrabrošću,poštovanjem.

U kultnom filmu " crna kiša " koji je bio snimljen u praskozorje liberalnog kapitalizma i globalizacije jedan je od najlepših delova tog filma dialog između japanskog i američkog ćoveka.

To što je bilo potpuno normalno u Americi ( da se prima mito!) i da se radi i misli u kaotičnom i nesigurnom svetu "trenutno" , naslagajuči u svojoj svesti mnogobrojne prekršaje moralnih i etičkih vrednosti postalo je u svega tri minuta razgovora po prvi puta za amerikanca teret, kojeg on neće moći nikada više u svom životu da izbriše.

On je dolazio iz sveta korupcije, mita, kriminala, prevare, laži i kao takav osećao je prašinu tog sveta na svom životu. Ipak pokajanje na koje nikada nije ni pomislio stvorilo se ispred njegovog života u nepunoj minuti razgovora.

Kada ga je sagovornik upitao: Dali si uzeo novac ? ( novac koji je bio mito!) ceo se njegov dotadašnji svet srušio jer intonacija i izraz na licu njegovog japanskog kolege koji su mu isprva bili komični i smešni odjednom su postali ozbiljni i tragični.

Na pitanje na koje nigde i nikada ne bi odgovorio potvrdno pred tim je ćovekom morao da kaže istinu i što je bilo još tragičnije on nikada nije mislio, da če za takvo priznanje osećati krivnju ali tamo, tada on ju je osećao duboko i potresno.

On je isprva govorio o svom svetu kao sivoj zoni i bio je ubeđen, da je ispitivanje njegovog kolege naivno i glupo no posle tek nekoliko reći njegovog odgovora on je već navodio uzroke za svoju grešku u razvodu, deci, troškovima života u kojima je tražio bar delimićno opravdanje.

No misao koja je sledila sa strane njegovog sagovornika izgledala je kao najčistije zlato;

"Ako kradeš sramotiš svog ubijenog kolegu, sebe i mene!"

Čin pred kojim je taj čovek zapadnog sveta poklekao u njemu je razotkrila davno izgubljeno blago.On se posredstvom samo jednog ćoveka i tek nekoliko njegovih reći odrekao sebe samoga stvarajući u sebi ono što mu nikada više niko po cenu njegovog vlastitog života neće moći oduzeti.

Time je on otkrio u sebi pravi put, put velikog poštovanja !

Danas naš je svet povodom globalnog uništavanja kultura postao jednak američkom. Danas zapravo nemamo mogučnosti, da nasuprot nas sedne ćovek takvih vrednosti da mi u njemu otkrijemo svoju bedu i svoju laž.

I to je najstrašnije jer je svet ostao bez ideala. Nema više ljudi koji bi oko sebe nosili auru velikog prosvećenja a bez njih mi tonemo u sunovrat bednog kraja bez ljubavi, poštovanja i lepote.

U našoj kafani naravno takvom bi sagovorniku mi rekli: " Bre, pij rakiju, ko te pita za pare, dok ima ljudi bit će i para!...."

No bitno je na kraju jedno jedino pitanje: Kako bi se mi u stvarnosti osećali u takvom položaju danas? Dali bi uopšte osećali grižnju savesti nasuprot takvom ćoveku ili bi ga smatrali ludim.

Naime sve je više onih koji ispadaju dvorske budale u našim očima kada govore o naciji, državi, pravdi, veri, ljubavi... ali kako onda da opredelimo sebe?

Bez obzira na konačan odgovor sekvenca filma , kada se postavlja pitanje: Did you take money? susret je dva velika i nepomirljiva načela između kojih nikada neće postojati most.

Pogledajte taj deo na Youtube i setite se da nije u krađi početak tek krađe kao što nije u laži početak tek laži i ako je nešto univerzalno i važi za svakog ćoveka to mogu bez preterivanja da kažem, da je ujedinjeno u tih nepunih tri minuta.

Kako je nekada malo vremena potrebno za velike reći.