Jedan dan u Belomorsku (Rusija).
Mart 2011 nekoliko dana pre katastrofalne nesreće nuklearne elektrane Daichi u prefekturi Fukušima. Grad Belomorsk na obalama ruskog belog mora. Kao i u drugim ruskim prigradskim naseljima te selima i ovde su mi kretanje onemogućivali psi koji mogu biti veoma opasni. Grad je bio u potpunom snežnom okruženju, železnićka stanica na koju sam došao pre nekoliko dana delovala je napušteno. Nešto napred iza nekog brda prolazio sam putem kojim niko ne ide promatrajući kuće pored puta koje su večim delom bile napuštene. Pored jedne od takvih kuća zaustavljam se te promatram crvene plodove koji su još ostali na glogovom drvetu. Oko napuštene kuće ne nazirem ništa osim metarskog nanosa snega i tragova psečih šapa.U delu urušenog potkrovlja primećujem jednog mačka koji se uvukao na ivicu drvenog podijuma. Iznad mene se pojavljuje neki crni gavran i vrišteči leti oko mene, kao da traži od mene da napustim to mesto. Idem uz brdo dok me zvuk ptice prati još stotinjak metara. Nigde nikoga . Sunce uz hladan vetar koji probija lice. Tu zimi nema šta da se radi osim da se čita Dostojevski ili Čehov ili broji svoje vlastite korake na usamljenim drumovima. Razmišljam o obešenim ribama koje sam video ispred jedne kuće. Okrečem se prema Severu i vetar udara nemilosrdno po mojim licima, gledam ispred sebe tek nekoliko stopa , brojim stope drugih ljudi i dokučujem kako malo ljudi ovde prolazi. Zamišljam šta bih ja radio ovde ovakav ljudomrzac i ujedno filantrop. Odjednom ispred mene na stotinu metara iskrsava neki veliki ogroman neboder sa svojih stotinu i više prozora. Uplašim se tog susreta i osetim otkucaje vlastitog srca . Stojim i promatram stotinu prozora, koji kao da su živi i gledaju u mene. Okrečem se oko sebe , ne primečujem nikoga , ni čoveka, ni psa, ni ptice. Ćini mi se kao da je sve to neki privid ali nije. Osečam se kao jedan putošestvenik u kojeg se usmerilo bezbroj pogleda iza onih prozora. sve deluje tako sablasno i nestvarno. Osečam u sebi neki nemir čiji uzrok tražim u velikoj praznini života u koju sam upao tu ispred ovog usamljenog desetokatnog nebodera. Razabirem neki prokleti đavolji pogled na sebi koji ulazi u mene iz jednog ili više prozora i što više upirem svoj pogled u te prozore to mi tamnije i đavolje izgledaju. Okrečem se i odlazim nazad u grad iako hodajuči ja zapravo bežim od tog ukletog mesta.Približujem se onoj usamljenoj kući sa mačkom u potkrovlju i gavranu ispred kuće.Pogledavam iza sebe kao, da proveravam dali se ona ogromna prokleta zgrada iza brda po vijugavom putu ne spušta možda zamnom. Prolazim pored napuštene drvene kuće, ne vidim više ni mačka u potkrovlju a ni gavrana na drvetu. Led i sneg izmenjuju se na putu dok ja korakom sa olakšanjem dolazim nazad u grad ostavljajuči iza sebe ono mesto koje me tako uznemirilo. Uveče tog dana odlazim iz svoje hotelske sobe trečeg kata na požarne stepenice koje su se nalazile na Zapadnoj strani hotela. Izlazim kroz otključana vrata na rešetke , uzimam francuske cigare na kojoj kutiji čitam "Liberte tojour". Na tim stepenicama se pogled pružao na drvene kuće iz kojih se dizao dim ognjišta,na zaledenelu reku koja je velikim polukrugovima prolazila kroz grad iz pravca šume te na nekoliko malih ledom okovanih jezera. Sunce je polako zalazilo tamo daleko iza ravnice beskrajnih jezera. Nigde nikakvog traga čoveka,sve ulice, putevi, mostovi zjapili su prazni.Tišinu su prekidali tek žubor reke i lajež pasa. Razmišljam o sutrašnjom danu, odlazim u grad Kem i dalje u Robočeostrovsk. Dalje prema polarnoj svetlosti. Odjednom čujem po prvi puta u svom životu nešto što nije lajež pasa , nešto što dopire daleko iza one reke i one šume iza koje se gubi trag pruge.Slušam i osečam jedan od najlepših zvukova koje sam ikada čuo u svom životu. Najtužniji , najusamljeniji i ujedno najlepši zvuk koji je ušao u moje srce. Zaustavljam dah i čekam da se taj zvuk ponovi. Slušam zvuk reke, vetra, lajež pasa, njima se opet pridružuje zvuk kojeg neću nikada zaboraviti u njegovoj vanzemaljskoj lepoti, koja kao da je pratila poslednje trenutke zalazka sunca, poslednje trenutke "kada dan pokrije noć ali zato otkrije univerzum."(*Iranska poslovica) Da to je bio zvuk tek jednog usamljenog vuka.